ОПЕРА
Историјат
1861-1914.
Од почетка рада Српско народно позориште као драмски театар неговало је музику тако да се музички живот на сцени одвијао готово од првог дана. Инструменталан и вокална музика биле су саставни део многих представа јер су комади “с певањем” били омиљени и деценијама су заузимали важно место у репертоару. Позориште је увек имало свог капелника (диригента), хор који је био састављен од глумаца и мањи оркестар који су чинили једно време стални и хонорарни музичари, а у периоду кад нису имали свој оркестар ангажовали су војни оркестар који је постoјао у скоро сваком граду. Први капелник, Адолф Лифка ангажован је 1862. Али тек 1865. када је ангажован Аксентија Максимовића настају први оригинални музички прилози (до 1871. написао је музику за 17 позоришних комада) али и напредак у подизању извођачког нивоа музичких ансамбала и хора Српског народног позоришта. Капелници су били и: Алојзије Милчински, Хуго Доубек, Јован Мирковић, Фрања Вањек, Антоније Освалд, Антоније Улрих и Павао Влаховић. Двадесет година касније на предлог Мите Тополовића одлучено је да сви глумци морају да уче нотно певање. Прва оперета коју је Позориште 1891. приказало је Врачара Веље Миљковића и музиком Емануела Пихерта. Искорак у репертоару направљен је када 1896. постављена опера Јованчини сватови Виктора Масеа и годину дана после шаљива оперета Лепа Галатеа Франца Супеа у којима су ангажовали Султану Цијукову, оперску певачицу. Од тада па све до Првог светског рата Позориште, у складу са својим могућностима, негује оперету. Поред поменутих, на репертоару су били и: Кнез Никола Зрињски И. Зајца 1899, Чаробни стрелац Вебера 1900, Пустињаково звоно Мајара 1902, Проба за оперу Лорцинга 1902, Ксенија Парма 1909, Кавалерија рустикана П. Маскањија 1910, На уранку Биничког 1911, Продана невеста Б. Сметане 1911, Пајаци Р. Леонкавала 1912. и Кнез Иво од Семберије И. Бајића 1914. Најзначајнији солисти тога доба, поред Султане Цијукове, су: Драга Спасић (тада Стефановић) и Жарко Савић, певач изузетног гласа – бас, међународне репутације, Стеван Дескашев, Штефанија Ленска, Урош Јуришић, Јоца Цвијановић, Лепосава Јовановић, Антон Криж, Марија Шилханова, Лепосава Нишлић, Олга Освалд и други.
1918-1941.
У међуратном периоду, 1920, Српско народно позориште добија први оперски ансамбл и самим тим оснива Оперу. Ангажовани су диригенти Хинко Маржинец и Ловро Матачић. Прва оперета Барон Тренк Срећка Албинија изведена је 29. новембра 1920. Поред домаћих певача, у ансамблу су били и руски и чешки уметници: Божена и Карела Дубска, Емина Шилдова, Вера Горскаја, Мила Левова, Матилда Краљ, Милица Авировић, Мицика Оливијери-Илић, Јелка Јоцић, Михаило Верон-Волконски, Виктор Григорјев, Александар Трошћански, Сергеј Николајевић, Исак Армиди, Николај Баранов, Евгеније Марјашец, Драгомир Кранчевић, Клеменс Клеменчић, Драгутин Врбањац, Милан Оџић, Паја Банац и други. Број чланова хора је био промењљив и кретао се од 24 до 36 певача. Репертоар је био стандардни оперски: Тоска, Кавалерија рустикана, Травијата, Трубадур, Вертер, Мадам Бетерфлај, Продана невеста, Ђамиле, Пајаци, Чаробни стрелац, Риголето, Севиљски берберин, Хофманове приче, Евгеније Оњегин, Кармен, Пајаци и др. Оперетски репертоар је био много шири јер је припремање оперете било много мање захтевно: Циганска љубав, Кло-Кло, Кнегиња чардаша, Бајадера, Грофица Марица, Лепа Јелена, Три девојчице, Школа за љубавнике, Гејша, Орфеј у паклу, Перикола, Мадам Помпадур и др. Међутим, због малих субвенција и недовољних прихода одлуком министра просвете 14. октобра 1924. Српском народном позоришту је укинута Опера, а крајем марта 1927. и Оперета. После тога оперске и оперетске представе даване су повремено.
1947 - до данашњих дана
Обнављањем рада Позоришта после ослобођења на репертоару су били неколико комада из народног живота с певањем. Прва оперета коју је Позориште извело 25. августа 1946. била је Мамзел Нитуш Рожеа Ервеа у којој је дебитовала Зденка Николић. У истој сезони изведене су и оперете Шева Ференца Лахара и Силва Имреа Калмана. На предлог Одељења за просвету Главног извршног извршног одбора Војводине Министарство просвете Србије донело је решење јула 1947. да се у оквиру Српског народног позоришта (тада Војвођанског народног позоришта) формира Опера. Војислав Илић је дошао на место диригента, Владислав Перлдик био је корепетитор, а солисти субили: Ерна Крже, Зденка Николић, лирски сопрани; Мија Липковић, драмски сопран; Љубица Јанковић, алт; Драгутин Бурић, тенор; Борислав Дечермић, лирски тенот и Иво Варговић, баритон. Оформњен је Хор и Оркестар, али су они до сезоне 1948/49. били у хонорарном ангажману. Прва премијера обновљене Опере била је 16. новембра 1947. Травијата Ђ. Вердија. Насловну улогу је певала Еран Крже, а репризу Зденка Николић која је преко две деценије била главни носилац лирско-колоратурних улога.
Међу истакнутим солистима који су оставили неизбрисив траг у Опери Српског народног позоришта су и: Деса Влајковић, Мирјана Врчевић-Бута, Матија Скендеровић, Олга Бручи, Рудолф Немет, Аница Чепе, Златомира Николова, Франц Пухар, Влада Поповић, Димитри Мариновски, Шиме Мардешић, Аранка Хећан-Бодрич, Фрања Кнебл, Душан Балтић, Владан Цвејић, Ирена Давосир-Матановић, Евгеније Маријашец, Светозар Дракулић, Јелена Јечменица, Мирко Хаднађев, Војислаав Куцуловић, Вера Бердовић, Вера Ковач-Виткаи, Миодраг Милановић и многи други.
За високе уметничке резултате које је Опера годинама постизала заслужни су и диригенти: Војислав Илић, Душан Бабић, Даворин Жупанић, Милан Асић, Предраг Милошевић, Гаетано Чила, Младен Јагушт, Лазар Бута, Душан Миладиновић, Маријан Фајдига, Владимир Тополковић, Еуген Гвоздановић, Ангел Шурев, Имре Топлак, Јон Јанку, Миодраг Јаноски, Љубиша Лазаревић, Душан Михајловић, Весна Кесић-Крсмановић, Жељка Милановић и многи други.
У овом периоду стални редитељи у Опери били су: Драгица Дамјановић-Цехетмајер, Марио Маринц, Емил фрелих, Серж Вафијадис, Дејан Миладиновић, Октав Енигареску, али драмски редитељи: Јован Коњовић, Јован Путник, Миленко Шуваковић и Михаило Васиљевић.
Репертоар Опере обухата најзначајније оперска и оперетска дела светских и домаћих музичких аутора. На сцени Опере Српског народног позоришта гостовали су истакнути оперски солисти из најпознатијих оперских кућа: московског Бољшој театра, миланске Скале, њујоршкке Метрополитен опере, бечке Државне опере, париске Комичне опере, и опера у Кијеву, Атини, Прагу, Букурешту, Софији, Темишвару, Сегедину, Клужу и друге. Такође, већина солиста Опере Српског народног позоришта редовно је гостовала на југословенским сценама, као и на иностраним. До 1991. Опера је гостовала на свим југословенским позоришним сценама, као и у иностранству: Италији, Мађарској, Бугарској, Румунији, Египту, а дуги низ годинастално размењивала гостовања са Опером у Сегедину и Темишвару.
ХОР – Несумњив је дугогодишњи високи уметнички квалитет Хора Српског народног позоришта. Датум оснивања Хора сматра се 16. новембра 1947, дан када је изведена прва премијера, Травијата, после обнављања Опере. Тадашњи Хор је био у хонорарном ангажману и тек од сезоне 1948/49. Опера има свој сталан Хор. Од својих почетака Хор је са Оркестром био један од најпоузанијих стубова Опере Српског народног позоришта. Високе критеријуме у хорском певању поставио је још први диригент Војислав Илић, а свој допринос у одржавању и унепређивању дали су и остали диригенти и корепетитори: Милутин Ружић, Ладислав Перлдик, Владимир Тополковић, Мира Глигић, Љиљана Крџалић, Ангелина Стефановић, Виктор Шафранек, Берислав Скендеровић, Борис Черногубов, Еуген Гвоздановић, Јурај Фелик, Весна Кесић-Крсмановић, Наталија Михајловна-Арефјева и др. Од 1980. до 1989. на иницијативу чланова Хора и диригента Јураја Ферика деловао је Камерни хор музичког центра Војводине са циљем да представи дела вокално-инструменталне музикеразних епоха, од вокалне полифоније XVI века, преко барокне, до савремене југословенске вокалне музике.
Од 1996. део чланова Хора Опере који су се огледали на пољу духовне музике окупили су се у Мушком камерном хору и освојили публику богатом концертном активношћу. На њиховом репертоару су литургије, првенствено домаћих аутора, па је посебно значајно прво извођење Литургије Јосифа Маринковића. Такође изводе: Божанствену литургију Франческа Синика (1840), Литургију Роберта Толингера (1885), Литургију Владимира Бобериђа (1908)... Значајни наступи су у: Реквијуму Моцарта, Реквијуму Ведијев, Кармини бурани Орфа, Четири годишња доба Хајдна, Везиљама слободе Вукдраговића, Јами Херцигоње, Војводини Бручија и др.
Од 2002. делује и Женски камерни хор под руковођством Весне Кесић-Крсмановић. На репертоару су дела највећих светских и домаћих аутора хорске музике: Ласо, Палестрина, Албинони, Кодаљ, Моцарт, Перголези..., а највеће домете постигли су у извођењу Божанствене литургије Св. Јована Златоустог (Стевана Мокрањца, Аркадија Дубенског, Марка Тајчевића9 2003. године.
ОРКЕСТАР – Позориште је септембра 1945. ангажовало музичаре Зору Душановић, виолинисткињу, и Лајоша Кесегија, обоисту, што је почетак формирања позоришног оркестра. У наредним годинама Позориште је наставило да прима нове музичаре, тако да је оснивањем Опере 1947. Позориште имало формиран Оркестар који је до сезоне 1948/49. био хонораран. Од тада па до данас Оркестар чини један од главних ослонаца сваког оперског извођења. Од самог осницања висок квалитет уметничког рада одржава се сталним стручним усавршавањем у виду учествовања у другим уметничким ансамблима и установама: Новосадска филхармонија, разни оркестри Радио-Новог Сада, Новосадски камерни оркестар, Музикча школа “Исидор Бајић”, касније и Музичком академијом.
Анасамбл Опере Српског народног позоришта и данас има врхунске солисте, певаче и музичаре који изводе дела интернационалног и националног оперског наслеђа, оперете, мјузикле, хорску музику и богату оркестарску продукцију.
На основу доступне грађе и литературе текст саставила Милена Лесковац
Од почетка рада Српско народно позориште као драмски театар неговало је музику тако да се музички живот на сцени одвијао готово од првог дана. Инструменталан и вокална музика биле су саставни део многих представа јер су комади “с певањем” били омиљени и деценијама су заузимали важно место у репертоару. Позориште је увек имало свог капелника (диригента), хор који је био састављен од глумаца и мањи оркестар који су чинили једно време стални и хонорарни музичари, а у периоду кад нису имали свој оркестар ангажовали су војни оркестар који је постoјао у скоро сваком граду. Први капелник, Адолф Лифка ангажован је 1862. Али тек 1865. када је ангажован Аксентија Максимовића настају први оригинални музички прилози (до 1871. написао је музику за 17 позоришних комада) али и напредак у подизању извођачког нивоа музичких ансамбала и хора Српског народног позоришта. Капелници су били и: Алојзије Милчински, Хуго Доубек, Јован Мирковић, Фрања Вањек, Антоније Освалд, Антоније Улрих и Павао Влаховић. Двадесет година касније на предлог Мите Тополовића одлучено је да сви глумци морају да уче нотно певање. Прва оперета коју је Позориште 1891. приказало је Врачара Веље Миљковића и музиком Емануела Пихерта. Искорак у репертоару направљен је када 1896. постављена опера Јованчини сватови Виктора Масеа и годину дана после шаљива оперета Лепа Галатеа Франца Супеа у којима су ангажовали Султану Цијукову, оперску певачицу. Од тада па све до Првог светског рата Позориште, у складу са својим могућностима, негује оперету. Поред поменутих, на репертоару су били и: Кнез Никола Зрињски И. Зајца 1899, Чаробни стрелац Вебера 1900, Пустињаково звоно Мајара 1902, Проба за оперу Лорцинга 1902, Ксенија Парма 1909, Кавалерија рустикана П. Маскањија 1910, На уранку Биничког 1911, Продана невеста Б. Сметане 1911, Пајаци Р. Леонкавала 1912. и Кнез Иво од Семберије И. Бајића 1914. Најзначајнији солисти тога доба, поред Султане Цијукове, су: Драга Спасић (тада Стефановић) и Жарко Савић, певач изузетног гласа – бас, међународне репутације, Стеван Дескашев, Штефанија Ленска, Урош Јуришић, Јоца Цвијановић, Лепосава Јовановић, Антон Криж, Марија Шилханова, Лепосава Нишлић, Олга Освалд и други.
1918-1941.
У међуратном периоду, 1920, Српско народно позориште добија први оперски ансамбл и самим тим оснива Оперу. Ангажовани су диригенти Хинко Маржинец и Ловро Матачић. Прва оперета Барон Тренк Срећка Албинија изведена је 29. новембра 1920. Поред домаћих певача, у ансамблу су били и руски и чешки уметници: Божена и Карела Дубска, Емина Шилдова, Вера Горскаја, Мила Левова, Матилда Краљ, Милица Авировић, Мицика Оливијери-Илић, Јелка Јоцић, Михаило Верон-Волконски, Виктор Григорјев, Александар Трошћански, Сергеј Николајевић, Исак Армиди, Николај Баранов, Евгеније Марјашец, Драгомир Кранчевић, Клеменс Клеменчић, Драгутин Врбањац, Милан Оџић, Паја Банац и други. Број чланова хора је био промењљив и кретао се од 24 до 36 певача. Репертоар је био стандардни оперски: Тоска, Кавалерија рустикана, Травијата, Трубадур, Вертер, Мадам Бетерфлај, Продана невеста, Ђамиле, Пајаци, Чаробни стрелац, Риголето, Севиљски берберин, Хофманове приче, Евгеније Оњегин, Кармен, Пајаци и др. Оперетски репертоар је био много шири јер је припремање оперете било много мање захтевно: Циганска љубав, Кло-Кло, Кнегиња чардаша, Бајадера, Грофица Марица, Лепа Јелена, Три девојчице, Школа за љубавнике, Гејша, Орфеј у паклу, Перикола, Мадам Помпадур и др. Међутим, због малих субвенција и недовољних прихода одлуком министра просвете 14. октобра 1924. Српском народном позоришту је укинута Опера, а крајем марта 1927. и Оперета. После тога оперске и оперетске представе даване су повремено.
1947 - до данашњих дана
Обнављањем рада Позоришта после ослобођења на репертоару су били неколико комада из народног живота с певањем. Прва оперета коју је Позориште извело 25. августа 1946. била је Мамзел Нитуш Рожеа Ервеа у којој је дебитовала Зденка Николић. У истој сезони изведене су и оперете Шева Ференца Лахара и Силва Имреа Калмана. На предлог Одељења за просвету Главног извршног извршног одбора Војводине Министарство просвете Србије донело је решење јула 1947. да се у оквиру Српског народног позоришта (тада Војвођанског народног позоришта) формира Опера. Војислав Илић је дошао на место диригента, Владислав Перлдик био је корепетитор, а солисти субили: Ерна Крже, Зденка Николић, лирски сопрани; Мија Липковић, драмски сопран; Љубица Јанковић, алт; Драгутин Бурић, тенор; Борислав Дечермић, лирски тенот и Иво Варговић, баритон. Оформњен је Хор и Оркестар, али су они до сезоне 1948/49. били у хонорарном ангажману. Прва премијера обновљене Опере била је 16. новембра 1947. Травијата Ђ. Вердија. Насловну улогу је певала Еран Крже, а репризу Зденка Николић која је преко две деценије била главни носилац лирско-колоратурних улога.
Међу истакнутим солистима који су оставили неизбрисив траг у Опери Српског народног позоришта су и: Деса Влајковић, Мирјана Врчевић-Бута, Матија Скендеровић, Олга Бручи, Рудолф Немет, Аница Чепе, Златомира Николова, Франц Пухар, Влада Поповић, Димитри Мариновски, Шиме Мардешић, Аранка Хећан-Бодрич, Фрања Кнебл, Душан Балтић, Владан Цвејић, Ирена Давосир-Матановић, Евгеније Маријашец, Светозар Дракулић, Јелена Јечменица, Мирко Хаднађев, Војислаав Куцуловић, Вера Бердовић, Вера Ковач-Виткаи, Миодраг Милановић и многи други.
За високе уметничке резултате које је Опера годинама постизала заслужни су и диригенти: Војислав Илић, Душан Бабић, Даворин Жупанић, Милан Асић, Предраг Милошевић, Гаетано Чила, Младен Јагушт, Лазар Бута, Душан Миладиновић, Маријан Фајдига, Владимир Тополковић, Еуген Гвоздановић, Ангел Шурев, Имре Топлак, Јон Јанку, Миодраг Јаноски, Љубиша Лазаревић, Душан Михајловић, Весна Кесић-Крсмановић, Жељка Милановић и многи други.
У овом периоду стални редитељи у Опери били су: Драгица Дамјановић-Цехетмајер, Марио Маринц, Емил фрелих, Серж Вафијадис, Дејан Миладиновић, Октав Енигареску, али драмски редитељи: Јован Коњовић, Јован Путник, Миленко Шуваковић и Михаило Васиљевић.
Репертоар Опере обухата најзначајније оперска и оперетска дела светских и домаћих музичких аутора. На сцени Опере Српског народног позоришта гостовали су истакнути оперски солисти из најпознатијих оперских кућа: московског Бољшој театра, миланске Скале, њујоршкке Метрополитен опере, бечке Државне опере, париске Комичне опере, и опера у Кијеву, Атини, Прагу, Букурешту, Софији, Темишвару, Сегедину, Клужу и друге. Такође, већина солиста Опере Српског народног позоришта редовно је гостовала на југословенским сценама, као и на иностраним. До 1991. Опера је гостовала на свим југословенским позоришним сценама, као и у иностранству: Италији, Мађарској, Бугарској, Румунији, Египту, а дуги низ годинастално размењивала гостовања са Опером у Сегедину и Темишвару.
ХОР – Несумњив је дугогодишњи високи уметнички квалитет Хора Српског народног позоришта. Датум оснивања Хора сматра се 16. новембра 1947, дан када је изведена прва премијера, Травијата, после обнављања Опере. Тадашњи Хор је био у хонорарном ангажману и тек од сезоне 1948/49. Опера има свој сталан Хор. Од својих почетака Хор је са Оркестром био један од најпоузанијих стубова Опере Српског народног позоришта. Високе критеријуме у хорском певању поставио је још први диригент Војислав Илић, а свој допринос у одржавању и унепређивању дали су и остали диригенти и корепетитори: Милутин Ружић, Ладислав Перлдик, Владимир Тополковић, Мира Глигић, Љиљана Крџалић, Ангелина Стефановић, Виктор Шафранек, Берислав Скендеровић, Борис Черногубов, Еуген Гвоздановић, Јурај Фелик, Весна Кесић-Крсмановић, Наталија Михајловна-Арефјева и др. Од 1980. до 1989. на иницијативу чланова Хора и диригента Јураја Ферика деловао је Камерни хор музичког центра Војводине са циљем да представи дела вокално-инструменталне музикеразних епоха, од вокалне полифоније XVI века, преко барокне, до савремене југословенске вокалне музике.
Од 1996. део чланова Хора Опере који су се огледали на пољу духовне музике окупили су се у Мушком камерном хору и освојили публику богатом концертном активношћу. На њиховом репертоару су литургије, првенствено домаћих аутора, па је посебно значајно прво извођење Литургије Јосифа Маринковића. Такође изводе: Божанствену литургију Франческа Синика (1840), Литургију Роберта Толингера (1885), Литургију Владимира Бобериђа (1908)... Значајни наступи су у: Реквијуму Моцарта, Реквијуму Ведијев, Кармини бурани Орфа, Четири годишња доба Хајдна, Везиљама слободе Вукдраговића, Јами Херцигоње, Војводини Бручија и др.
Од 2002. делује и Женски камерни хор под руковођством Весне Кесић-Крсмановић. На репертоару су дела највећих светских и домаћих аутора хорске музике: Ласо, Палестрина, Албинони, Кодаљ, Моцарт, Перголези..., а највеће домете постигли су у извођењу Божанствене литургије Св. Јована Златоустог (Стевана Мокрањца, Аркадија Дубенског, Марка Тајчевића9 2003. године.
ОРКЕСТАР – Позориште је септембра 1945. ангажовало музичаре Зору Душановић, виолинисткињу, и Лајоша Кесегија, обоисту, што је почетак формирања позоришног оркестра. У наредним годинама Позориште је наставило да прима нове музичаре, тако да је оснивањем Опере 1947. Позориште имало формиран Оркестар који је до сезоне 1948/49. био хонораран. Од тада па до данас Оркестар чини један од главних ослонаца сваког оперског извођења. Од самог осницања висок квалитет уметничког рада одржава се сталним стручним усавршавањем у виду учествовања у другим уметничким ансамблима и установама: Новосадска филхармонија, разни оркестри Радио-Новог Сада, Новосадски камерни оркестар, Музикча школа “Исидор Бајић”, касније и Музичком академијом.
Анасамбл Опере Српског народног позоришта и данас има врхунске солисте, певаче и музичаре који изводе дела интернационалног и националног оперског наслеђа, оперете, мјузикле, хорску музику и богату оркестарску продукцију.
На основу доступне грађе и литературе текст саставила Милена Лесковац
