LOKACIJA
Scena "Pera Dobrinović"
TRAJANJE
0sat(a) i 0minuta
“Vi, naravno, razumete da mi govorimo o ljubavi”.
Biljana Srbljanović
BARBELO, O PSIMA I DECI
Premijera: 30. aprila 2010, scena „Pera Dobrinović“
| Režija i izbor muzike: Predrag Štrbac Scenografija: Vesna Štrbac Kostimi: Marina Sremac Scenski pokret: Olivera Kovačević-Crnjanski Dramaturg: Svetislav Jovanov Lektor: Dejan Sredojević Dizajn svetla: Marko Radanović Majstor svetla: Mirko Čeman Muzička obrada i dizajn zvuka: Dušan Jovanović Asistent scenografa: Nada Danilovac Asistent kostimografa: Snežana Horvat Inspicijent: Vladimir Savin Sufler: Snežana Kovačević Producent: Elizabeta Fabri |
I G R A J U Milica: Sanja Ristić-Krajnov Mila: Aleksandra I. Pleskonjić Milena: Marija Medenica Dragan: Nebojša Savić Drago: Miroslav Fabri Zoran (ponekad Marko): Milan Kovačević Marko (samo Marko): Jugoslav Krajnov Kučkarka: Tijana Maksimović Jedan Doktor, dva puta: Aleksandar Gajin Lutalica, samo jednom: Radoje Čupić Mama: Olivera Stamenković |
O A U T O R U
BILJANA SRBLJANOVIĆ
Jedna od naših najznačajnijih, a svakako internacionalno najpoznatijih savremenih dramskih autorki, rođena je 15. oktobra 1970. godine u Stokholmu, u Švedskoj. Diplomirala je dramaturgiju 1995. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde danas predaje. Napisala je drame: Beogradska trilogija (1997), Porodične priče (1998), Pad (2000), Supermarket (2001), Amerika, drugi deo (2003), Skakavci (2005) i Barbelo, o psima i deci (2007).
Pojavljivanjem predstave po njenoj prvoj drami Beogradska trilogija (režija Goran Marković, JDP) na bonskom Bijenalu (1998), Biljana Srbljanović stiče međunarodnu afirmaciju. Narednih godina, njene drame su prevedene na preko dvadeset jezika i postavljene na scenama u preko pedeset zemalja – između ostalog, u pozorištima Warehouse u Vašingtonu, Theater Schaubühne u Berlinu, Schauspielhaus u Hamburgu, Kammerspiele u Minhenu, Yale Repertory Theatre u Nju Hevenu i Burgtheater u Beču.
Drame Biljane Srbljanović odlikuje samosvojni i snažan „lični doživljaj okruženja u kom se nalazi“, angažovan i kritički stav prema savremenosti, kao i težnja za stalnim preispitivanjem i prevazilaženjem okvira ukalupljenih dramskih konvencija.
Četiri puta je nagrađivana „Sterijinom nagradom” za najbolji dramski tekst, a osvojila je još i nagrade „Slobodan Selenić”, „Ernst Toller”, „Joakim Vujić”, „Osvajanje slobode” i „Premio Europa – Nova pozorišna realnost“ (2007). Takođe, u sezoni 2005/2006. nemački časopis Theater Heute proglasio ju je za najboljeg inostranog dramskog pisca sezone.
R E Č P I S C A
Ne znam ni kakvi smo ljudi, još manje zašto živimo. Znam da me mnoge stvari koje me okružuju, kojima svedočim, koje preživljavam – bole a da im je uzrok nekakva destruktivna priroda ljudi oko mene. Da nemam odgovore zašto smo takvi. Da me svet koji me okružuje dovodi u stanje očajanja, ali i lične destruktivnosti. Ja sebe trošim na autodestruktivan način. Za mene je to odluka, princip, da se ne štedim, da se ne sačuvam, da sve od sebe otkinem i pustim da ljudi komade mene sažvaću i ispljunu pred noge. Tako pišem i tako govorim...
O
R E D I T E Lj U
PREDRAG ŠTRBAC
Rođen 23. decembra 1970. u Negotinu. Diplomirao pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu predstavom O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi? inspirisanom dramskim stvaralaštvom i intimnom prepiskom A. P. Čehova s Olgom Kniper. Do sada režirao preko trideset pozorišnih predstava. Stalni reditelj Drame SNP-a.
Izbor iz dosadašnjih režija:
PISMO DIKTATORU! F. Arabala – BITEF teatar, Beograd, 1998.
KOKOŠKA N. Koljade – NP Republike Srpske, Banja Luka (Nagrada publike za najbolju predstavu u sezoni 2001/2002).
TRAMVAJ ZVANI ŽELJA T. Vilijamsa – NP Republike Srpske, Banja Luka, 2002.
DISKO SVINJE Ende Volša – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad (Nagrada za režiju – Festival reditelja, Ternopilj, Ukrajina), 2003.
ZUBI A. Novakovića – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004.
ROMEO I JULIJA V. Šekspira – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2005.
BASTIJEN I BASTIJENA A. Glovacki po operi V. A. Mocarta – Dečije pozorište Subotica, 2006.
RUŽNI A. Glovacki po H. K. Andersenovom Ružnom pačetu – BELEF 06/Malo pozorište "Duško Radović", 2006. (Najbolja predstava festivala)
IVANOV A. P. Čehova – Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2007.
BUBAMARA V. Sigarjeva – Bosansko narodno pozorište, Zenica, 2008.
TVRĐAVA EVROPA I. Matojevića – BELEF 08, Beograd, 2008.
HARMAN Marijusa fon Majenburga – Atelje 212, Beograd, 2009.
NORA ili Lutkina kuća Henrika Ibsena – Narodno pozorište Sombor, 2010.
*
Barbelo je pojam koji u sebi nosi jaku religioznu, metafizičku dimenziju.
Drama Biljane Srbljanović je drama o elementarnim česticama koje životu daju smisao i iz kojih se rađa smisao. Ona se gradi i razvija na onoj čudesnoj granici koja deli poetsko-filozofsko čuđenje, izraženo u suštinskim pitanjima: ko sam, kuda idem, zašto postojim, od banalnih simplifikacija života kroz ispovest mlade žene Milene koja je u potrazi za ženom u sebi, za ženskom moći stvaranja i isceljenja kroz prokreativni princip žene.
Tatjana Mandić-Rigonat
*
Sve je ovde lelujavo nelogično poput života, zbrkano, smešno, tragično; pre svega dirljivo, kada je reč o psima. Njih svi vole, oni se pojavljuju kao izmišljena bića koja poseduju naročito značenje, premda se teško može tačno ustanoviti kakvo. Tek na kraju, kada Kučkarka traži svojih četvoro mladih, a jedan stari čovek, koji je takođe već mrtav, odvraća: “Ko će ovoj ženi da kaže, da su joj sinovi mrtvi, svi u istom danu, u susednom kvartu“, naslućuje se da sve to, pa čak i oni istinski banalni obrti o deci i psima, ima veze sa gubljenjem identiteta i tugom, sa ljubavlju za kojom se traga i strahom od – čega?
Gudrun Norbisrath
*
Barbelo je najradikalniji komad Biljane Srbljanović. Ako je prethodne komade pisala kritičkim umom, ovu dramu piše dušom i srcem, nudeći, bez rezerve, svoju iskrenost i zgranutost ljudskom zverolikošću i odumiranjem ljudskosti. Rizično, odvažno otvoren tekst, gotovo sav na vrhu jezika, bez zatajivanja, na vrhu noža se održava između žestokog cinizma i gađenja, i gotovo patetičnog, detinjastog zazivanja ljubavi. Svi smo sami, život nam prolazi u nevažnim stvarima, o važnima jedva da stignemo da mislimo. Zanemareni smo, i zanemarujemo druge. Ravnodušje, nikome ni do koga nije stalo. Ni deci do roditelja, ni roditeljima do dece. Ni ženama do muževa, ni muževima do žena. Ni očevima do sinova, ni sinovima do očeva. Ni majkama do sinova, ni sinovima do majki. A kada život protutnji, za sve je kasno. U grob nosimo rane, uvrede i omraze. Pa kakvi smo mi to ljudi, u kakvom to svetu živimo, zašto živimo!
Muharem Pervić
*
„O psima i deci“ jeste prozaični podnaslov koji Biljana Srbljanović suprotstavlja teškom, filozofskom naslovu drame. I dok Milena, Marko, Milica i svi ostali likovi raspravljaju o svojim ljudskim sudbinama i čežnjama, kroz ovaj komad istovremeno promiču kučkarke i skitnice. Čudnovata među-stvorenja, koja su se odavno oprostila od sveta ljudi i koja više ne pripadaju životu ali još uvek nisu ni mrtva, upravo zbog toga su i veoma mudra, čak iako, ponekad, govore o psima istim rečnikom kojim se govori o deci i ljudima. Njihovi ujedljivi komentari o vrednosti života mešaju se sa svesnom spoznajom o samouverenosti, ali i nedostacima sopstvene vrste.
Tomas Laue
*
Barbelo, o psima i deci onirička je igra odraza, snolika kuća ogledala u kojoj se nekoliko osnovnih motiva uvišestručuje, lomi i varira. Pri tom se paradoksalni realizam križa s fantastikom sna, asocijativna povezivanja nadograđuju linearnu priču, a gledište s kojeg sagledavamo sveukupnost prikazanoga svijeta neprekidno se premješta...
Iva Gruić
