LOKACIJA
Scena "Jovan Đorđević"
TRAJANJE
2sat(a) i 45minuta sa pauzom
Đakomo Pučini
BOEMI
opera u četiri čina
Premijeru
pripremio dirigent Libreto prema romanu A. Miržea Slike iz života boema Napisali Dirigent Reditelj Scenograf Kostimograf Dirigent
Hora Dirigent
dečjeg hora Asistent
reditelja Kostimograf
realizator Prevod
i obrada teksta za displej Koncertmajstori Korepetitori Sufleri Inspicijenti Majstor
svetla Video projekcije Serđa Mariotija Đorđe Vernački, Srđan Milovanović | U L O G E Rodolfo, pesnik Saša štulić / Aleksandar Saša Petrović Marčelo, slikar Vasa Stajkić Šonar, muzičar Ivan Nikolić Kolin, filozof Goran Krneta / Vladimir Zorjan Benoa, stanodavac Igor Ksionžik Alčindoro, gradski većnik Vladimir Zorjan / Igor Ksionžik Mimi Laura Pavlović / Danijela Jovanović / Svitlana Dekar Mizeta Jelena Končar / Darija Olajoš-Čizmić Parpinjol, prodavac igračaka Branislav Cvijić Narednik Dragan Đurin Carinik Mladen Nikolić ORKESTAR I HOR SNP Dečji hor "Bajićevi slavuji", Muzičke škole "Isidor Bajić" |
S A D R Ž A J
Prvi čin - Rodolfo, Šonar, Kolin i Marčelo žive u mansardi nad krovovima Pariza. Badnje je veče, a oni su bez novaca i bez ogreva. Marčelu je toliko hladno da ne može da drži četkicu. Rodolfo žrtvuje svoj rukopis da bi ih zagrejao. Kolin se vraća iz zalagaonice gde je hteo da založi neke svoje knjige, ali je bila zatvorena. Pojavljuje se šonar s ogrevom, hranom, vinom i novcem, platom od nekog engleskog lorda. Oni odlučuju da proslave Badnje veče u lokalu koji redovno posećuju, "Café Momus". Stanodavac im kuca na vrata i traži već dugo neplaćenu stanarinu. Oni ga časte pićem, a kada se on izbrblja da bi hteo naći mladu i zgodnu ženu, umesto svoje stare i ružne, oni to iskoriste i izbace ga napolje kao preljubnika. Napokon kreću u kafanu, njihovo omiljeno sastajalište. Rodolfo ostaje da završi neki članak za novine. No još nije ni počeo, kada mu neko bojažljivo zakuca na vrata: to je mlada komšinica kojoj se sveća ugasila u hodniku i moli ga da joj je ponovo upali. Najednom joj pozli i on je ponudi da sedne i uzme malo vina. Ona krene napolje ali shvati da joj je negde ispao ključ. Promaja im ugasi sveće i dok traže po mraku, Rodolfo je uhvati za hladnu ruku. On joj priča o sebi - a ko je ona? Priča mu o svom skromnom životu u sobici potkrovlja. Ljubav koja se rađa među njima topla je i jednostavna. Prijatelji ga zovu s ulice i njih dvoje zagrljeni odlaze sa njima.
Drugi čin - U Latinskoj četvrti, u praznično veče sve vrvi od sveta. Boemi slučajno imaju novca i kupuju: Šonar trubu, Kolin stari ogrtač, a Rodolfo poklon za svoju Mimi - malu crvenu kapu. Upoznaje je s prijateljima i započinje razgovor o ljubavi. Najednom u lokal ulazi lepo odevena devojka u pratnji starog gospodina. To je Mizeta, Marčelova bivša ljubavnica. Već joj je dosadio stari Alčindoro i ona stalno pokušava da privuče Marčelovu pažnju. Pod izgovorom da je cipela žulja, ona pošalje Alčindora da joj kupi nove, i stari ljubavnici su ponovo zajedno. Svi odlaze za vojnim orkestrom, a kada se Alčindoro vrati, dočeka ga samo poveći račun za celo društvo.
p a u z a
Treći čin - Mizeta i Marčelo su odseli u krčmi kraj kapije Pariza. Mimi dolazi da nađe Marčela i očajna mu poverava da ju je Rodolfo napustio iz ljubomore. Kada se Rodolfo pojavi, ona se sakrije iza drveta i tako čuje pravi razlog njegovog odlaska: nije reč o njegovoj ljubomori, Mimi je ozbiljno bolesna i on ne može da podnese njene patnje jer je previše voli. Ona mu se baca u naručje i oprašta se od njega, dok se Mizeta i Marčelo svađaju.
Četvrti čin - Rodolfo i Marčelo su ponovo u stanu na mansardi, razmišljaju tužno o devojkama koje su ih napustile. Navraćaju Kolin i šonar i uspevaju ih razveseliti. Goste se i veselo igraju po sobi. Njihovo veselje prekida uzbuđena Mizeta, sa smrtno bolesnom Mimi koju je našla na stepenicama. Mimi je došla da još jednom vidi svog dragog. Stavljaju je u krevet. Mizeta odlazi da kupi muf za njene ledene ruke, Marčelo da dovede lekara, a Kolin da založi svoj ogrtač, da bi sve to platili. Rodolfo i Mimi ostaju sami i sećaju se svog prvog susreta. Ostali se vraćaju i Mimi, presrećna zbog novog mufa, verujući da je to poklon od Rodolfa, srećna zaspi. Mizeta sprema lek koji je Marčelo doneo, i kada šonar želi da probudi Mimi, shvata da je ona umrla. Rodolfo u suzama grli svoju voljenu Mimi.
O A U T O R U
ĐAKOMO PUČINI (Giacomo Puccini, 1858-1924) najomiljeniji je predstavnik operskog verizma kojem je dao izrazito ličnu lirsku osobinu. Postojanje te lirske osobine, koja je često znala skliznuti u veoma naglašenu sentimentalnost, ne isključuje, međutim, kod njega i snažan osećaj za scensku dramatiku. Poput Verdija - i još više od njega - izrazito ličan u oblikovanju svojih muzičkih zamisli, Pučini je sagradio snažan stub istorijske operske zgrade, stub, o koji mnogi vole da s omalovažavanjem obese upozorenje: Banalno! - pa prema tome i umetnički manje vredno, čak i štetno. Tokom cele svoje briljantne karijere svetskog kompozitora, a posle njegove smrti sve do naših dana, stvaralac Pučini doživljava uvek ponovo nepravedne ocene koje su u suprotnosti s oduševljenjem publike. Jer široka publika voli Pučinija, voli njegove junake i njegove melodije, plače nad umiranjem male Mimi, očajava nad uvredom nanesenom gejši Ćo-Ćo-San, uzbuđuje se pri suđenju hrabrom slikaru Kavaradosiju, zanosi se dalekom orijentalnom mistikom koja okružuje okrutnu princezu Turandot. U Pučinijevim operama sve je rečeno do poslednjeg slova; doživljaj muzike i scene, stopljen i idealno saživljen u celinu dolazi do gledaoca neposredno, "napada" ga svojom izražajnošću koja od opere gotovo čini film u kojem se muzika ne odvaja od libreta, a to dvoje od scene. U muzici Pučinijevih opera dominira lepa melodija, ali melodija koja teče potpuno saglasno sa smislom teksta. Kada neki lik u Pučinijevoj operi peva ariju, onda je to kao normalan, osmišljen govor na pozorišnoj sceni; verizam - istinitost muzičkog teatra - postignut je u tim delima u svom najuspešnijem dometu potpune jasnoće doživljaja. Pučinijevu opersku muziku ne može se ne razumeti i verovatno nema gledaoca koji ne bi mogao shvatiti šta mu ta muzika govori, šta opisuje, kakav karakter predstavlja, zbog čega je raznežen, odnosno nad čim se žesti. Ta potpuna razumljivost i neposredna privlačnost stajala je Pučinijevu muziku teških osuda koje su je optuživale zbog banalnosti i jeftinih efekata. Pa ipak, ni jedan, pa ni najstroži muzički kritičar nije mogao tvrditi da je u toj muzici nešto loše ili nedorečeno. Naprotiv, uvek se ističu tri bitna kvaliteta Pučinijeve operske estetike: izvanredno poznavanje orkestra i postizanje najsuptilnijih finesa u dočaravanju uživanja i kontrasta; odlično vođenje pevačkih deonica, bilo solističkih ili horskih, s korišćenjem najlepših belkantističkih tradicija; savršen osećaj za dramaturgiju muzičke scene, za razvoj akcije u muzici, za opisivanje ljudskih karaktera muzikom, za istančan osećaj mere (u Pučinijevim zrelim operama nema ni jednog jedinog takta muzike kojeg bi se moglo ispustiti, označiti neuspelim ili suvišnim). Sa zanatskog gledišta Pučini je zaista bio savršen majstor. Ono što mu se preko toga prebacuje kao sladunjavost i povođenje za jeftinim efektima nije znak slabosti, nego oznaka stila jedne epohe, u kojoj je naturalizam i na operskoj sceni otupio svoje drastične šiljke u prikazivanju životne oporosti i stao naglašavati sentimentalnu, to jest, osećajnu stranu doživljavanja svakodnevnog života. Jer, u tome je Pučini ostao dosledan verizmu: njega zanima samo živ čovek, njegov bol, sitne radosti, životne tragedije. U svakom liku uočava život čoveka od krvi i mesa koji je - kao takav - za publiku i najzanimljiviji. Pučinijev muzički teatar valja tako i doživeti: u dubokom uranjanju u svakodnevna, obična ljudska reagovanja bez velikih, herojskih gestova. I upravo u tome su mnogi zapazili banalnost, što je Pučinijev lirski verizam na opersku scenu donosio jednostavan svakodnevni život i ljude koji kao da su se popeli iz gledališta da bi na pozornici ispričali ono što su sami proživeli. /.../ Koliko je Pučini bio spontan stvaralac dokazuje i činjenica da je pisao gotovo isključivo za muzičku scenu, da je radio veoma brižljivo i savesno i da se iskreno unosio u sadržaje koji su ga privukli. Dugačka galerija likova koje je postavio na muzičku scenu ušla je u svet kulturnog čoveka sa često tačno određenim osobinama, kao što i njegove popularne melodije, karakteristično oblikovanog toka, žive u svakodnevnom sećanju najšire muzičke publike.
N. TURKALJ, 125 opera, Zagreb, 1997.
O D I R I G E N T
U
 |
ALEKSANDAR
KOJIĆ Rođen u Novom Sadu 1984. Diplomirao i specijalizirao dirigovanje na Fakultetu muzičke umtnosti u Beogradu 2008. u klasi prof. Bojana Suđića. Usavršavao se u Beču na Univerzitetu za muziku i izvođačku umetnost (Universität für Musik und darstellende Kunst, Wien), kod prof. Marka Stringera, Daniela Hardinga i Vladimira Kiradjieva. Na samom početku studija dobija angažman korepetitora hora u ansamblu AKUD-a „Branko Krsmanović“, kasnije, u toku studija, mesto korepetitora Hora RTS-a, na projektima Mocart – Velika misa u c-molu i Hendl – Mesija, a učestvovao je i u radu Simfonijskog orkestra RTS-a. Godine 2005. je učesnik majstorskog kursa prof. Uroša Lajovica na temu Betovenovih simfonija, održanog u Beogradu, u leto 2006. odlazi u Majnc (Meinz) i na Evropskom horskom festivalu učestvuje u radionicama Georga Grünna, Friedera Berniusa i Erwina Ortnera. Od 1999. je stalni član Hora “Sv. Stefan Dečanski”. Tokom usavršavanja u Beču 2007. i 2008. godine javno je nastupao s orkestrom „Češki virtuozi“ iz Brna izvodeći dela simfonijske i operske literature (Mocart, Čajkovski, Britn, Vagner, Stravinski, Sen-Sans, Bartok, Dvoržak, Šostakovič, Sibelijus). Kao pijanista korepetitor aktivno sarađuje s operskim pevačima u Beogradu, Novom Sadu i Beču. U avgustu 2009. s grupom istaknutih novosadskih muzičara snima dečji balet Aleksandre Vrebalov Udovičina metla (The widow’s broom), u oktobru 2009. s orkestrom Camerata academica iz Novog Sada premijerno izvodi delo Isidore Žebeljan Igra drvenih štapova za hornu i gudače. Od 2007. zaposlen je u Srednjoj muzičkoj školi «Isidor Bajić» u Novom Sadu na mestu dirigenta srednjoškolskog simfonijskog orkestra, od decembra 2009. je asistent dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta, a od maja 2010. je stalni dirigent Opere SNP. Diriguje opere Travijata, Pozorišne zgode i nezgode, Boemi, Pikova dama i Don Đovani. |
ĐANLUKA MARČANO
Rođen 1976. godine u mestu Specija u Italiji. Počeo da uči klavir kada je imao pet godina. Upisao Muzičku akademiju u Firenci, učio kod Dmitrija Baškirova, Hoakina Ačukara, Paola Restanija, kao i Masimilijana Damerinija. Pobeđivao je na mnogim nacionalnim i internacionalnim takmičenjima za mlade muzičare, a prvi recital je imao sa deset godina. Od tada je nastupao u najčuvenijim koncertnim dvoranama širom sveta.
Takođe je predvodio najznačajnije italijanske muzičke kuće i svečanosti: Regionalno pozorište u Parmi tokom Verdijeve godišnjice 2001, (Operski studio Verdi), Pozorište Karlo Feliče u Đenovi, Mađo Muzikale u Firenci i Međunarodno takmičenje Beato Pio IX u Rimu. Bio je član žirija nekoliko pevačkih takmičenja.
Godine 2002. maestro Marčano je pozvan u Operu i Balet Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, gde je radio kao asistent maestra Lorisa Voltolinija, proširujući svoj operski repertoar. Takođe je asistirao maestru Diteru Rosbergu na Faustu i Ofenbahovim Rajnskim vilama za njihovu svetsku pozorišnu premijeru 2005.
Tokom sezone 2006/2007 iznenada je pozvan u Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu da diriguje predstave Nabuko i Seviljski berberin, bez ijedne probe.
Marčano je gost dirigent Kamernog orkestra slovenačkih solista, Rumunske filharmonije "Jon Dimitresku", Orkestra Armoniči, Kamerate Kijev itd.
Između ostalih, i sledeći vrhunski umetnici pevali su pod njegovom dirigentskom palicom: Paoleta Maroku, Donata D'Anuncio Lombardi, Zoran Todorović, Mark Heler, Inva Mula, Irina Lungu, Dario Šmunk, Željko Lučić itd.
Godine 2007. debitovao je u Teatru Poli u Pekingu, gde je dirigovao Orkestrom pekinške Drame i Opere, a sada je njihov glavni gost dirigent. Iste godine je dirigivao u Teatru Verdi u Sasariju, a 2008. je imao gala koncert sa Andreom Bočelijem i Pekinškim simfonijskim orkestrom.
U Srpskom narodnom pozorištu je dirigovao operu Toska.
REČ DIRIGENTA ĐAMPAOLA MARIJA BIZANTIJA
Boemi je jedna od opera koje u velikoj meri karakterišu moju karijeru. Sa zadovoljstvom sam prihvatio izazov da radim ovu novu produkciju pozorišta iz Novog Sada, da bih, na kraju, mogao preneti svoje iskustvo na umetnike, koji su, ovog puta, debitanti. Ovo je prava italijanska opera, istinski odraz literarnog verizma. Opera u kojoj muzika opisuje - na najuzvišeniji način - svako osećanje, svako stanje duše, skoro kao da je muzika filma. Pučini je sâm svoj režiser. On koristi libreto da bi opisao s velikim umećem život ovih siromašnih ljudi; siromašnih da, ali bogatih mladošću, ljudskošću, voljom za životom. Mimi je suđeno da umre, ali se do poslednjeg momenta, svojim osećanjima, bori protiv zle kobi. Posao se odvijao uz blisku saradnju sa rediteljkom, uz entuzijazam mladih pevača, svežinom hora i gipkošću orkestra. Ova premijera će biti veliki događaj.
O REDITELjU
KATARINA PANTI LIBEROVIČI (Caterina Panti Liberovici)
Rođena u Torinu gde je pohađala Konzervatorij muzike, diplomirala pri školi Teatra Stabile u istom gradu. Kao asistent režije radi u kontinuitetu dvanaest godina u Milanskoj skali s najvećim svetskim rediteljima poput: Strelera, Ronkonija, Picija, Flima, De Ane, Zefirelija i dr. Učestvovala je, kao reditelj, u obnovama produkcija pozorišta San Karlo u Napulju, Teatru Ređio u Parmi i Boljšom teatru u Moskvi.
Kao reditelj opere uradila dve nove postavke za Akademiju Milanske skale: Anonimno pismo G. Donicetija (1997) i Chi dell' altrui si veste presto si spoglia D.Čimaroze (2000).
U Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku režirala je Čimarozin Tajni brak (2001) i Belinijevu Mesečarku (2002); u Zagrebačkom HNK opere Kapuleti i Monteki V. Belinija (2002) i Pozorišne zgode (Viva la mama) G. Donicetija (2003).
U Italiji, u periodu 2004/2005. postavila je operu Rigoleto Đ. Verdija i Andre Šenije U. Đordana. Godine 2006. režirala Služavku gospodaricu Đ. B. Pergolezija u Ženevi i The little sweep B. Britna u Teatru Feniče u Đenovi.
REČ REDITELjA
Ideja koja me je vodila u radu na Boemima bila je ideja sećanja.
Ovo je priča o jednom sećanju. Rodolfo, pesnik i pisac, baca poslednji pogled na svoju mladost. Kroz njega se i mi opraštamo od svojih snova, želja i nada. Rodolfo pripoveda o ne tako davnoj prošlosti koja još živi u nama, slike i utisci se pojavljuju u delovima, ali s nejasnim obrisima.
Pariz, 1930. Istorijski trenutak - između dva svetska rata - u kome želja za životom pojačava osećanja. To je i grad-simbol želje za ljubavlju i umetnošću. I kako nostalgično kaže Marčelo: "O, lepo doba varki i utopija, u kome se veruje, u kome se nada i sve se lepšim čini."
Momenat u kome žive glavni likovi je već obavijen velom gorčine, jer tamo gde je nostalgija tamo je i prošlost. I u tom sećanju nadolaze nam mesta i događaji, a smene godišnjih doba se ubrzavaju i usporavaju s našom ličnom percepcijom vremena i prostora.
Ovo nije samo priča o jednoj ljubavi. Boemi ističu i jednu od slabosti ljudske prirode - usamljenost. Kako Mimi biva sve više ophrvana bolešću, to nam se sve više muti slika sećanja, odvajajući nas od prošlosti. Mimi se uzdiže iznad svoje ljudske prirode postajući simbol vremena kome nema povratka. Metafora jeseni mladosti.
Rođen 1976. godine u mestu Specija u Italiji. Počeo da uči klavir kada je imao pet godina. Upisao Muzičku akademiju u Firenci, učio kod Dmitrija Baškirova, Hoakina Ačukara, Paola Restanija, kao i Masimilijana Damerinija. Pobeđivao je na mnogim nacionalnim i internacionalnim takmičenjima za mlade muzičare, a prvi recital je imao sa deset godina. Od tada je nastupao u najčuvenijim koncertnim dvoranama širom sveta.
Takođe je predvodio najznačajnije italijanske muzičke kuće i svečanosti: Regionalno pozorište u Parmi tokom Verdijeve godišnjice 2001, (Operski studio Verdi), Pozorište Karlo Feliče u Đenovi, Mađo Muzikale u Firenci i Međunarodno takmičenje Beato Pio IX u Rimu. Bio je član žirija nekoliko pevačkih takmičenja.
Godine 2002. maestro Marčano je pozvan u Operu i Balet Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani, gde je radio kao asistent maestra Lorisa Voltolinija, proširujući svoj operski repertoar. Takođe je asistirao maestru Diteru Rosbergu na Faustu i Ofenbahovim Rajnskim vilama za njihovu svetsku pozorišnu premijeru 2005.
Tokom sezone 2006/2007 iznenada je pozvan u Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu da diriguje predstave Nabuko i Seviljski berberin, bez ijedne probe.
Marčano je gost dirigent Kamernog orkestra slovenačkih solista, Rumunske filharmonije "Jon Dimitresku", Orkestra Armoniči, Kamerate Kijev itd.
Između ostalih, i sledeći vrhunski umetnici pevali su pod njegovom dirigentskom palicom: Paoleta Maroku, Donata D'Anuncio Lombardi, Zoran Todorović, Mark Heler, Inva Mula, Irina Lungu, Dario Šmunk, Željko Lučić itd.
Godine 2007. debitovao je u Teatru Poli u Pekingu, gde je dirigovao Orkestrom pekinške Drame i Opere, a sada je njihov glavni gost dirigent. Iste godine je dirigivao u Teatru Verdi u Sasariju, a 2008. je imao gala koncert sa Andreom Bočelijem i Pekinškim simfonijskim orkestrom.
U Srpskom narodnom pozorištu je dirigovao operu Toska.
REČ DIRIGENTA ĐAMPAOLA MARIJA BIZANTIJA
Boemi je jedna od opera koje u velikoj meri karakterišu moju karijeru. Sa zadovoljstvom sam prihvatio izazov da radim ovu novu produkciju pozorišta iz Novog Sada, da bih, na kraju, mogao preneti svoje iskustvo na umetnike, koji su, ovog puta, debitanti. Ovo je prava italijanska opera, istinski odraz literarnog verizma. Opera u kojoj muzika opisuje - na najuzvišeniji način - svako osećanje, svako stanje duše, skoro kao da je muzika filma. Pučini je sâm svoj režiser. On koristi libreto da bi opisao s velikim umećem život ovih siromašnih ljudi; siromašnih da, ali bogatih mladošću, ljudskošću, voljom za životom. Mimi je suđeno da umre, ali se do poslednjeg momenta, svojim osećanjima, bori protiv zle kobi. Posao se odvijao uz blisku saradnju sa rediteljkom, uz entuzijazam mladih pevača, svežinom hora i gipkošću orkestra. Ova premijera će biti veliki događaj.
O REDITELjU
KATARINA PANTI LIBEROVIČI (Caterina Panti Liberovici)
Rođena u Torinu gde je pohađala Konzervatorij muzike, diplomirala pri školi Teatra Stabile u istom gradu. Kao asistent režije radi u kontinuitetu dvanaest godina u Milanskoj skali s najvećim svetskim rediteljima poput: Strelera, Ronkonija, Picija, Flima, De Ane, Zefirelija i dr. Učestvovala je, kao reditelj, u obnovama produkcija pozorišta San Karlo u Napulju, Teatru Ređio u Parmi i Boljšom teatru u Moskvi.
Kao reditelj opere uradila dve nove postavke za Akademiju Milanske skale: Anonimno pismo G. Donicetija (1997) i Chi dell' altrui si veste presto si spoglia D.Čimaroze (2000).
U Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku režirala je Čimarozin Tajni brak (2001) i Belinijevu Mesečarku (2002); u Zagrebačkom HNK opere Kapuleti i Monteki V. Belinija (2002) i Pozorišne zgode (Viva la mama) G. Donicetija (2003).
U Italiji, u periodu 2004/2005. postavila je operu Rigoleto Đ. Verdija i Andre Šenije U. Đordana. Godine 2006. režirala Služavku gospodaricu Đ. B. Pergolezija u Ženevi i The little sweep B. Britna u Teatru Feniče u Đenovi.
REČ REDITELjA
Ideja koja me je vodila u radu na Boemima bila je ideja sećanja.
Ovo je priča o jednom sećanju. Rodolfo, pesnik i pisac, baca poslednji pogled na svoju mladost. Kroz njega se i mi opraštamo od svojih snova, želja i nada. Rodolfo pripoveda o ne tako davnoj prošlosti koja još živi u nama, slike i utisci se pojavljuju u delovima, ali s nejasnim obrisima.
Pariz, 1930. Istorijski trenutak - između dva svetska rata - u kome želja za životom pojačava osećanja. To je i grad-simbol želje za ljubavlju i umetnošću. I kako nostalgično kaže Marčelo: "O, lepo doba varki i utopija, u kome se veruje, u kome se nada i sve se lepšim čini."
Momenat u kome žive glavni likovi je već obavijen velom gorčine, jer tamo gde je nostalgija tamo je i prošlost. I u tom sećanju nadolaze nam mesta i događaji, a smene godišnjih doba se ubrzavaju i usporavaju s našom ličnom percepcijom vremena i prostora.
Ovo nije samo priča o jednoj ljubavi. Boemi ističu i jednu od slabosti ljudske prirode - usamljenost. Kako Mimi biva sve više ophrvana bolešću, to nam se sve više muti slika sećanja, odvajajući nas od prošlosti. Mimi se uzdiže iznad svoje ljudske prirode postajući simbol vremena kome nema povratka. Metafora jeseni mladosti.
I Z V O D I I Z K R I T I K A
Svi su oni na pragu srednjeg doba: od samog Pučinija, koje je Boeme napisao kao 38-godišnjak, do dirigenta Đampaola Marije Bizantija, rediteljke Katerine Panti Liberoviči i njenog kreativnog tima i, konačno, do protagonista - solista, orkestra, hora... I zato su Boemi u Operi Srpskog narodnog pozorišta neka vrsta omaža mladosti, utopiji u koju su verovali, snovima koje su sanjali...
Pariz 30-ih, sad već prošlog veka. Pariz u koji se slila čitava plejada umetnika iz celog sveta, Pariz boemije koja je stvorila remek-dela umetnosti i istovremeno kreirala duh koji će zauvek ostati zastitni znak tog grada.
Uz rediteljku, koja je ovo Pučinijevo remek-delo u velikoj meri lišila patetike, unela dozu humora i plemenitig patosa, uz sigurnog, i preciznog dirigenta, za uspeh ove najnovije verzije Boema na sceni SNP-a posebno su zaslužni mladi solisti koji su, uz pevački, demonstrirali i značajan glumački potencijal, a pre svih Danijela Jovanović (Mimi), Senka Nedeljković (Mizeta), Vasa Stajkić (Marčelo), Vladimir Zorjan (Kolin), kao i gosti: Andrij Romanjenko (Rodolfo) i Berislav Jerković (Šonar).
Boemi su istinska kruna ove operske sezone, ali i ukupnog operskog repertoara SNP-a.
Darinka NIKOLIĆ, 15. maj 2007.
Emotivnim pristupom osavremenjeni "Boemi"
(...) U skladu s više impresionističkim nego romantičarskim bojama i atmosferom, naročito naglašenim u trećem činu, u plavičasto-sivkastoj jutarnjoj sumaglici pariskog predgrađa, kao i prefinjenim vizuelnim identitetom predstave u celini, i razume se, s odgovarajućim muzičkim jezikom ove, možda najlepše Pučinijeve opere, sofisticirani realističko-romantičarski rediteljski rukopis Katarine Panti-Liberoviči, unosi u inscenaciju onu neophodnu izgubljenu vedrinu pomešanu s nostalgičnošću i sentimentom, čime postiže lepe reakcije kod publike. Pri tom fragmenti sećanja i sveže impresije protagonista, nagle promene raspoloženja i često depresivna psihoza, što svaki od posetilaca razume i doživljava kako želi, detalji onoga što se dogodilo, a zatim i ambijenti Pariza u svim njihovim scenografskim likovnostima Serđa Mariotija (stambene zgrade, obrisi Ajfelove kule i arhitektonski prepoznatljive čuvene građevine, integrisane u predstavu preko video-bima) korespondiraju s kostimima Kristine Ačeti, iz 30-tih godina 20. veka, u koje je, iz epohe bidermajera, izmeštena radnja Miržeovog romana "Slike iz života boema". Lišena svake banalne konotacije, nova postavka Pučinijeve opere "Boemi", delo je mladog autorskog tima, na čelu s odličnim 35-godišnjim dirigentom Đanpaolom Marijom Bizantijem. Ovaj izuzetno spreman i podsticajan umetnik sjajno je mobilisao takođe mlade tumače glavnih i ostalih uloga i ansambl u celini, pri čemu je svaki deo partiture, posebno orkestarski, ekspresivan i iznijansiran u svakom detalju, frazi ili širokim dinamičkim gradacijama, postizao traženo, snažno emotivno dejstvo. Ako bismo se i upitali zašto se operska uprava nije odlučila za neko drugo, iz mnoštva vrednih, a kod nas nepostavljenih dela, nego se ponovo okrenula, makar i posle dve decenije od poslednje inscenacije, i suviše poznatom ostvarenju, odgovor pronalazimo u solističkoj ekipi, koja pored neophodne fizičke mladosti, upravo "izvikuje" da ima i budućnost. Da je ona itekako svetla i obećavajuća, pokazao je visoki interpretativni rezultat, naročito vidljiv u pevačkom delu izvođenja, skladnom i kada su u pitanju pojedinačne, a posebno duetske, odnosno ansamblovske kombinacije.
Na čelu s najiskusnijom (u domaćoj ekipi) Danijelom Jovanović u ulozi Mimi, koja se, čujna iz svakog dela scene, prosto milujući lepom bojom, širinom i izražajnošću svog lirskog soprana, sigurno, dugim pevačkim dahom prilagođavala određenoj osećajnosti, potresno doživljavajući tumačeni lik, glavni junaci su se isticali još jednom ženskom rolom, koja je u kreaciji Senke Soldatović Nedeljković, bila pravo otkrovenje. Partiju Mizete ona nije samo glumila, nego ju je glasom, karakterom i pevanim tekstom neposredno živela, zbog čega je postigla veliku muzikalnost, pokretljivost i uverljivost interpretacije, ostvarujući je, osim kao koketu i kraljicu pariskih kafea (u kojima sluša i čak peva džez) i kao jedan od najtoplijih i najkomunikativnijih aktera predstave. Potpuno kompatibilnog partnera imala je u odličnom Vasi Stajkiću, koji je, posle, čini se, malog zastoja u karijeri, ponovo osvajao raskošnim baritonom sočnog tembra, ali i strastvenim tumačenjem žustre prirode slikara Marčela. (...) Pozitivnim utiscima i, istaknimo još jednom, naglašenim emotivnim pristupom i dejstvom, osavremenjeni "Boemi" će, očekujemo, uticati i na priliv nove, ali i povratak stare publike, koja i te kako nedostaje Novom Sadu, bar kada je u pitanju ozbiljna muzička, odnosno muzičko-scenska umetnost.
Marija ADAMOV, Dnevnik, 15. maj 2007.
I S T O R I J A T
B O E M I NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA
PRAIZVEDBA U TORINU, 1. FEBRUARA 1896.
Premijera: 6. januar 1950. - Dirigent: Vojislav Ilić, Davorin Županić, Bogdan Babić / Reditelj: Dragica Damjanović / Scenograf: Stevan Maksimović / Kostimograf: Milica Babić-Jovanović, k.g. / Ukupno izvedeno 30 predstava pred 12.500 gledalaca.
Obnovljeno kao premijera: 12. februar 1955. - Dirigent: Gaetano Čila / Reditelj: Mario Marinc / Scenograf: Mileta Leskovac / Kostimograf: Milica Babić-Jovanović / Ukupno izvedeno 30 predstava pred 10.590 gledalaca.
Premijera: 5. februar 1963. - Dirigent: Davorin Županić (5), Jakov Cipci (1) premijera, Marijan Fajdiga (7), Viktor Vasi (Segedin, 2) / Reditelj: Emil Frelih / Scenograf: Mileta Leskovac / Kostimograf: Stana Jatić / Ukupno izvedeno 15 predstava, 5.077 gledalaca.
Premijera: 4. februar 1975. - Dirigent: Imre Toplak (28), Dušan Miladinović (1) / Reditelj: Dejan Miladinović / Scenograf: Stevan Maksimović / Kostimograf: Mirjana Stojanović-Maurič / Ukupno izvedeno 29 predstava pred 8.495 gledalaca.
Premijera: 11. oktobar 1987. - Dirigent: Miodrag Janoski / Režija i scenografija: Franjo Potočnik, k. g. Maribor / Kostimograf: Mirjana Stojanović-Maurič / Ukupno izvedeno 6 predstava, 1.429 gledalaca (samo u sezoni 1987/88).
G O S T I S O L I S T I
ANDRIJ ROMANjENKO, tenor, prvak Nacionalne opere Ukrajine
Rođen 971. u Uljanovsku, Rusija. Godine 1995. diplomirao na kijevskom Državnom konzervatorijumu "Čajkovski" u klasi prof. V. Timohina. Od 1994. je solista Nacionalne opere Ukrajine. Na repertoaru ima više od dvadeset uloga u operama: Rigoleto, Aida, Travijata, Karmen, Boemi, Turandot, Toska, Madam Baterflaj, Faust, Romeo i Julija, Lučija od Lamermura i dr. Gostovao je u Nemačkoj, Holandiji, Španiji, Italiji, Francuskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD-u i Kanadi.
BERISLAV JERKOVIĆ, bariton, Osijek
Rođen 1977. u Slavonskom Brodu. Diplomirao Muzičku kulturu na Pedagoškom fakultetu u Osijeku i solo-pevanje na Muzičkoj akademiji u Zagrebu u klasi prof. Snježane Bujanović-Stanislav, kod iste profesorice je stekao i zvanje magistra 2004. godine. Usavršavao se kod profesora Ralfa Doringa u Beču 2002/2003. Sarađuje s operskim kućama u Zagrebu i Osijeku gde je proteklih godina ostvario niz zapaženih uloga u operama: Rigoleto, Bal pod maskama, Evgenije Onjegin, Karmen, Đani Skiki, Figarova ženidba, Ljubavni napitak, Toska, Služavka gospodarica, Didona i Enej, Nikola Šubić Zrinski, Ero s onoga svijeta, Barun Trenk i dr. Imao je veliki broj koncertnih nastupa, samostalno i sa ansamblima, u Hrvatskoj, Sloveniji, Nemačkoj, Austriji i Italiji. Saraćuje s Hrvatskim baroknim ansamblom u izvedbama dela starih majstora. Kao član Svetskog hora mladih "World Youth Choir" predstavljao je Hrvatsku na turnejama u Španiji, Venecueli, Floridi, Belgiji i Italiji. Dobitnik je Rektorove nagrade Sveučilišta u Osijeku 1999., Dekanove nagrade Muzičke akademije u Zagrebu 2001; osvojio je prvo mesto na Državnom takmičenju pevača u Dubrovniku 2001. i 2003. i specijalnu nagradu na takmičenju "Eugenia Moldoveanu" u Ploeštiju, Rumunija, 2003. godine. Zaposlen je na Umjetničkoj akademiji u Osijeku, prodekan je za nastavu.
K O S T I M O G R A F
KRISTINA AČETI (Cristina Aceti)
Rođena u Bergamu 1976. godine. Godine 1994. diplomirala na Liceju scenskih umetnosti (Liceo Artistico Statale), a 1999. godine na Akademiji lepih umetnosti u Breri (Belle Arti di Brera). Pohađala specijalističke studije fotografije i tehnike scenskih umetnosti, kao i kurseve za tehnike konzervacije starih materijala. Karijeru započinje 1997. godine, a prva iskustva u pozorišnoj scenografiji stiče 1998. godine radeći kostime za operu Čarobna frula V. A. Mocarta. Nakon toga sledi plodna karijera tokom koje radi, samostalno ili timski, na izradi kostima i scenografije za brojne opere: Ana Bolen i Lučija od Lamermura G. Donicetija, Služavka gospodarica Đ. B. Pergolezija, Kavalerija Rustikana P. Maskanjija, Rigoleto Đ. Verdija, Evgenije Onjegin A. Puškina, itd.
S C E N O G R A F
SERĐO MARIOTI (Sergio Mariotti)
Rođen u Milanu 1973. godine. Diplomirao scenografiju na Akademiji lepih umetnosti u Breri (Belle Arti di Brera). Pohađao dvogodišnje specijalističke studije scenografije i kostimografije Milanske skale (Teatro alla Scala) kao i seminar N. Panara o upotrebi i realizaciji maske u pozorištu. Od 1994. godine realizovao je brojne scenografije, samostalno ili u saradnji sa poznatim svetskim imenima, za klasične opere: Seviljski berberin, Nabuko, Don Đovani, Otelo, Čarobna frula, Aida, Lukrecija Bordžija, Boemi, itd.
KRISTINA AČETI (Cristina Aceti)
Rođena u Bergamu 1976. godine. Godine 1994. diplomirala na Liceju scenskih umetnosti (Liceo Artistico Statale), a 1999. godine na Akademiji lepih umetnosti u Breri (Belle Arti di Brera). Pohađala specijalističke studije fotografije i tehnike scenskih umetnosti, kao i kurseve za tehnike konzervacije starih materijala. Karijeru započinje 1997. godine, a prva iskustva u pozorišnoj scenografiji stiče 1998. godine radeći kostime za operu Čarobna frula V. A. Mocarta. Nakon toga sledi plodna karijera tokom koje radi, samostalno ili timski, na izradi kostima i scenografije za brojne opere: Ana Bolen i Lučija od Lamermura G. Donicetija, Služavka gospodarica Đ. B. Pergolezija, Kavalerija Rustikana P. Maskanjija, Rigoleto Đ. Verdija, Evgenije Onjegin A. Puškina, itd.
S C E N O G R A F
SERĐO MARIOTI (Sergio Mariotti)
Rođen u Milanu 1973. godine. Diplomirao scenografiju na Akademiji lepih umetnosti u Breri (Belle Arti di Brera). Pohađao dvogodišnje specijalističke studije scenografije i kostimografije Milanske skale (Teatro alla Scala) kao i seminar N. Panara o upotrebi i realizaciji maske u pozorištu. Od 1994. godine realizovao je brojne scenografije, samostalno ili u saradnji sa poznatim svetskim imenima, za klasične opere: Seviljski berberin, Nabuko, Don Đovani, Otelo, Čarobna frula, Aida, Lukrecija Bordžija, Boemi, itd.
