LOKACIJA
Kamerna scena
TRAJANJE
1sat(a) i 30minuta
English
Nikolaj V. Koljada
LJUBAVNA PRIČA
(СТАРАЯ ЗАЙЧИХА)
PREMIJERA: 18. mart 2011, Kamerna scena
Režija: Zoran Bogdanov
Prevod i adaptacija: Zoran Bogdanov
Izbor muzike: Zoran Bogdanov
Scenografija: Željko Piškorić
Kostimi: Snežana Horvat
Majstor svetla: Mirko Čeman
Saradnik na postavci svetla:Marko Radanović
Majstor tona: Dušan Jovanović
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Producent: Elizabeta Fabri
I G R A J U
Ona: Gordana Đurđević Dimić
On: Zoran Bogdanov
Inspicijent: Snežana Radovanov Kuzmanov
Sufler: Nataša Barbir
NIKOLAJ VLADIMIROVIČ KOLJADA
Rodio se 4. decembra 1957. u selu Presnogorkovka, u Kustanajskoj oblasti (na krajnjem severu današnjeg Kazahstana). Godine 1977. završio je Sverdlovsku pozorišnu školu, a 1989. Književni institut “A. M. Gorki”. Prvi komad: Igrajmo se zaloga, napisao je 1986, a nakon toga ukupno više od 90 komada, od kojih je barem polovina prikazana u ruskim i inostranim pozorištima. Nakon završene pozorišne škole radio je kao glumac, te počeo i sam da piše i da režira za pozorište, ostajući ipak, i iznad svega, plodan dramski pisac.
Godine 1994, u Jekaterinburgu (donedavnom Sverdlovsku), upriličen je jedinstveni festival – “KOLJADA PLAYS”, na kojemu je učestvovalo osamnaest ruskih i inostranih pozorišta.
Većina Koljadinih komada imala je srećnu scensku sudbinu, a prema komadu Kokoška snimljen je i film, 1991. Njegovi komadi prikazivani su u Engleskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Italiji, Francuskoj, Finskoj, Kanadi, Australiji, Turskoj, Letoniji, Litvaniji... kao i u Srbiji.
Nikolaj Vladimirovič Koljada živi i radi u Jekaterinburgu (gradu s istočne strane Urala, od približno milion stanovnika) kao jedan od najpoznatijih pozorišnih pisaca savremene svetske dramaturgije, posebno cenjen po samosvojnom scenskom izrazu, prepunom jezičkih višeslojnosti utkanih u govor njegovih junaka.
Od 2002. u Jekatarinburgu postoji i Pozorište Koljada, osnovano piščevom potpuno privatnom inicijativom i bez ikakve potpore državnih ili lokalnih vlasti. “Hvala Bogu, uvek smo unapred rasprodati, a i publika nas voli jer nismo dotirani“ – kaže on. Pedesetak entuzijasta, koliko broji to pozorište, radi bukvalno sve: od izrade kostima do postavljanja scenografije. Pozorište nikad nema ispod dvadesetak komada na repertoaru i s mnogima obilazi brojne nacionalne i međunarodne festivale, vraćajući se najčešće s prestižnim nagradama.
U tom pozorištu, otvorenom prema eksperimentu, priliku dobijaju i mnogi tekstovi njegovih studenata. Svake godine Jekatarinburg je, zahvaljujući Koljadi i njegovim saradnicima, mesto održavanja i takmičenja savremenih dramskih tekstova pod nazivom “Eurasia”.
Uprkos svim tim i brojnim drugim uspesima, Koljada o sebi uvek govori s ironijom, pa čak i prezrivo:
“Mrze me i zbog sadržaja i zbog forme, a još više me mrze što živim u Jekatarinburgu, a ne pijem votku s njima”. I dok ga prijatelji zovu “sunce ruske drame” ili “uralski Lope de Vega”, Koljada kaže: “Nažalost, ne mogu da me zovu i Goldoni, jer je on znao da napiše 16 komada samo za vreme poklada, a ja stignem jedva 6 do 8 u celoj godini”.
Nikolaj Koljada ime deli s paganskim bogovima sreće, ali ga njegovi studenti svejedno zovu “naš šef mafije”. Ljudi na ulici žele da ga dotaknu. Pre predstave u njegovom pozorištu, posetioci jedu čorbu koju sam pripravlja i koju deli besplatno, dok ulaznice naplaćuje simbolično. Nakon predstave, oni čekaju u redu na njegov autogram, neke od žena u suzama. “Njihovi su muževi pijani”, reći će Koljada. “Sve one žele nežnost. Četrdeset i pet im je godina, a nikad je nisu dobile.”
REČ REDITELJA
Teatar iznad svega
Naslov ove drame zvuči kao dečja pozorišna skaska, ali to je komedija za odrasle, tačnije – veoma smešna savremena komedija. U stvari, koliko se često publika bude smejala kroz suze, toliko će lakše prepoznati i spoznavati sebe.
U osnovi, siže je jednostavan. U daleki provincijalni grad dolaze artisti iz Moskve da bi na koncertu, namazavši se crnim grimom, predstavili afričku rok grupu, a zatim – uzeli veliki honorar i otišli, ostavivši žitelje u uverenju da su im došli poznati Afrikanci, a ne ostarele moskovske glumice.
Uložene su velike pare za gostovanje... Karte su rasprodate. Grad je oblepljen plakatima i treperi od bliskog susreta s inostranom pevačicom, čuvenom Marijetom de Gonzales. Ona ne mora ni da peva, već samo da otvara usta. Sve je išlo po planu, dok u sobu hotela ne uđe On. Ko? Priča je neočekivana i nepredvidiva.
Glavna heroina sreće u gradu svog bivšeg muža... i, moglo bi se reći: Evo srela su se dva usamljena bića. Ali, iza jednostavnog sižea izdižu se pitanja života i smrti, smisla postojanja svakog bića, nevažno koje profesije. Svi nesrećni liče jedan na drugog, svi su usamljeni i smešni u isto vreme.
Kaže se: Umirući od smeha mi produžujemo sebi život. Postoje tri raznovidnosti humora: onaj koji u nama izaziva osećaj sopstvenog prevashodstva, humor koji nas odvlači od negativnih realija i onaj koji počiva na kalamburu, pa se tako i smejemo u teatru – lakim, dobrim osmehom u lirskoj komediji, zatim neobuzdanim smehom u komediji karaktera i sarkastičnim smehom u satiri.
Ova drama spada u četvrti, najviši rod, ona je smesa neuzdržanog smeha i bezizlazne tuge; u zadivljujući žanr: u tragikomediju.
Ovo je, na kraju, drama o mladosti koja je prošla, o neostvarenim snovima, o neuhvatljivoj sreći, o proigranom životu, o tome da svi mi kao mehanički zečići lupkamo bubnjem i marširamo iz niotkuda u nigde, u stalnoj borbi sa svetom, nesvesni najvišeg naznačenja – nesvesni da nismo voleli ni hiljaditi deo koliko smo mogli.
Ovo je priča o ženskoj sudbini ili o teatralnoj sudbini. Jednim pokretom Dramaturga pred nama nastaje teatar o umetnosti teatra. Ljušti se uz suze lukovica ljudske sudbine. Heroji ironizuju, samorazobličavaju se, napadaju jedan drugoga, ismevaju glumačke poroke: samoljublje, zavist, netrpeljivost spram uspeha drugoga, a u stvari, iza toga stoji tužna istorija naših međuodnosa, ispričana kroz nevinu dečju igru o nekom belom zeki. Sada je jasno – oni su crni spolja, a beli iznutra – teatar je iznad svega, on je iznad života, iznad uništene porodice i iznad povređenog samoljublja.
Njihove glumačke sudbine se nisu složile, ljubav se nije naučila, ipak u srcu ostaju iskre, koje čitavog života gore i koje mu daju smisao i toplinu. Svi Koljadini likovi odišu tom toplinom i glumci ih vole – i žele da ih i publika voli.
Bit predstave je da se u njoj dešava istina. Blizina igre i umetnosti stvara ogledalo u kome stvarnost može da odvagne svoj smisao i zadrži svoju meru.
Ovde se na dlanu Dramaturga igraju dva sveta: realni i imaginarni – sve moguće jeste i stvarno.
Bez pritvornosti i dramatizma u odnosu heroja drame mnogi će prepoznati odraz svoje sudbine, a verujem i njihovu hrabrost u iskrenosti.
Patnje se nisu spoznale.
Ljubav se nije naučila.
I što nas u smrt udaljuje
to nije razotkrito.
Jedino pesma nad zemljom
posvećuje i slavi.
Kapi duboke tišine natapaju ovo delo, kapi dublje od svakog sadržaja trenutka. Nesreća ili problemi ne mogu da opstanu u tišini. Tišina pušta istinu da izvire. U tišini prividno poricanje transcendentalne dimenzije života tako postaje i ulaz u tu dimenziju svetlosti. Samo umetnost može skinuti zavesu vremena, koja sprečava svetlost da dopre do nas.
REDITELj O PISCU
Provincijalac po ideologiji, revolucionar po svojstvu prirode, ispunjava prostranstva koja bez njega niko ne bi ispunio.
U Jekaterinburgu njemu pripada cela industrija – fabrika za proizvodnju drama.
On plače od svetske nepravde ali ne od nemoći. Kod Koljade odsustvuje puritanstvo i purizam, narodnost na distanci i sve ostalo što se smatra atributom intelektualca. Koljada je rođen u Severnom Kazahstanu i čitavog života je sačuvao svojstvo i običaje stepskog žitelja, gostoprimstvo i pojam lepote, a s tim i lukavstvo seoske jednostavnosti i nostalgične tuge.
Dramaturg može postojati samo na sceni, ne na papiru. Njegovi učenici sastavljaju repertoar ruske scene. Oni rade s teatrom. Ne postoji okončana drama – svakom tekstu su potrebne scenske dorade. Dramaturg ne piše drame za čitanje. Neregularnost takve umetnosti u osnovi je zalog slobode i izvor čudesne sile; jasno je da je ravan Šekspiru – talenat sazreo u tainstvu duhovnih raskola i postradao od jetko kazane reči. Njegove fraze zvuče muzikalno, one nisu izmišljene, one iskaču kao ogromne, čudne, žive, plamene ruske reči. U teatar idemo da se smejemo ili da plačemo. Njegove drame su oživljujući udarac u srce posle kojeg srce počinje da bije i život dobija vrednost.
Rodio se 4. decembra 1957. u selu Presnogorkovka, u Kustanajskoj oblasti (na krajnjem severu današnjeg Kazahstana). Godine 1977. završio je Sverdlovsku pozorišnu školu, a 1989. Književni institut “A. M. Gorki”. Prvi komad: Igrajmo se zaloga, napisao je 1986, a nakon toga ukupno više od 90 komada, od kojih je barem polovina prikazana u ruskim i inostranim pozorištima. Nakon završene pozorišne škole radio je kao glumac, te počeo i sam da piše i da režira za pozorište, ostajući ipak, i iznad svega, plodan dramski pisac.
Godine 1994, u Jekaterinburgu (donedavnom Sverdlovsku), upriličen je jedinstveni festival – “KOLJADA PLAYS”, na kojemu je učestvovalo osamnaest ruskih i inostranih pozorišta.
Većina Koljadinih komada imala je srećnu scensku sudbinu, a prema komadu Kokoška snimljen je i film, 1991. Njegovi komadi prikazivani su u Engleskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Italiji, Francuskoj, Finskoj, Kanadi, Australiji, Turskoj, Letoniji, Litvaniji... kao i u Srbiji.
Nikolaj Vladimirovič Koljada živi i radi u Jekaterinburgu (gradu s istočne strane Urala, od približno milion stanovnika) kao jedan od najpoznatijih pozorišnih pisaca savremene svetske dramaturgije, posebno cenjen po samosvojnom scenskom izrazu, prepunom jezičkih višeslojnosti utkanih u govor njegovih junaka.
Od 2002. u Jekatarinburgu postoji i Pozorište Koljada, osnovano piščevom potpuno privatnom inicijativom i bez ikakve potpore državnih ili lokalnih vlasti. “Hvala Bogu, uvek smo unapred rasprodati, a i publika nas voli jer nismo dotirani“ – kaže on. Pedesetak entuzijasta, koliko broji to pozorište, radi bukvalno sve: od izrade kostima do postavljanja scenografije. Pozorište nikad nema ispod dvadesetak komada na repertoaru i s mnogima obilazi brojne nacionalne i međunarodne festivale, vraćajući se najčešće s prestižnim nagradama.
U tom pozorištu, otvorenom prema eksperimentu, priliku dobijaju i mnogi tekstovi njegovih studenata. Svake godine Jekatarinburg je, zahvaljujući Koljadi i njegovim saradnicima, mesto održavanja i takmičenja savremenih dramskih tekstova pod nazivom “Eurasia”.
Uprkos svim tim i brojnim drugim uspesima, Koljada o sebi uvek govori s ironijom, pa čak i prezrivo:
“Mrze me i zbog sadržaja i zbog forme, a još više me mrze što živim u Jekatarinburgu, a ne pijem votku s njima”. I dok ga prijatelji zovu “sunce ruske drame” ili “uralski Lope de Vega”, Koljada kaže: “Nažalost, ne mogu da me zovu i Goldoni, jer je on znao da napiše 16 komada samo za vreme poklada, a ja stignem jedva 6 do 8 u celoj godini”.
Nikolaj Koljada ime deli s paganskim bogovima sreće, ali ga njegovi studenti svejedno zovu “naš šef mafije”. Ljudi na ulici žele da ga dotaknu. Pre predstave u njegovom pozorištu, posetioci jedu čorbu koju sam pripravlja i koju deli besplatno, dok ulaznice naplaćuje simbolično. Nakon predstave, oni čekaju u redu na njegov autogram, neke od žena u suzama. “Njihovi su muževi pijani”, reći će Koljada. “Sve one žele nežnost. Četrdeset i pet im je godina, a nikad je nisu dobile.”
ZORAN BOGDANOV |
Rođen u Novom Kneževcu 1. juna 1957. Srednju tehničku
školu završio u Vršcu 1976, a glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu
1980. U Srpskom narodnom pozorištu je od 10. avgusta 1980. do 8. jula
1982. i od 8. jula 1983. do danas. Upečatljive uloge na sceni matičnog pozorišta ostvario je u predstavama: Slike žalosnih doživljaja (Franjo) Deane Leskovar, u režiji Slobodana Unkovskog, 1981, Daktilografi (Poli) Mjureja Šizgala u režiji Mirka Petkovića, 1984, Čovek je čovek Bertolta Brehta (Urija Šeli) u režiji Milenka Maričića, 1984, Don Žuan Žan-Batista Molijera (Don Karlos) u režiji Ljubiše Georgievskog, 1984, Rodoljupci (Smrdić) Jovana Sterije Popovića, u režiji Slobodana Unkovskog, 1986, Život provincijskih plejboja posle Drugog svetskog rata (Ubaldo) Dušana Jovanovića u režiji Branislava Mićunovića, 1987, Klopka (Maks) Tadeuša Ruževiča u režiji Nevene Janać, 1988, Klementov pad (Klement) Drage Jančara u režiji Zvoneta Šedlbauera, 1988, Ludi od ljubavi (Martin) Sema Šeparda u režiji Egona Savina, 1990. Audijencija (Vanjek) Vaclava Havela u režiji Bogdana Ruškuca, 1991, Tri sestre (Tuzenbah) Antona Pavloviča Čehova u režiji Ljuboslava Majere, 1995, Pop Ćira i pop Spira (Pop Ćira) Stevana Sremca u režiji Milana Karadžića, 1997, Vere i zavere (Eugen Patak) Aleksandra Tišme u dramatizaciji i režiji Dušana Petrovića, 1998, Gospoda Glembajevi (Zilberbrant) Miroslava Krleže u režiji Egona Savina, 2002... Godišnju nagradu SNP dobio je za ulogu Klementa Juga u predstavi Klementov pad Drage Jančara u režiji Zvoneta Šedlbauera, 1989. Predstava Ljubavna priča je njegova prva režija na profesionalnoj sceni. |
REČ REDITELJA
Teatar iznad svega
Naslov ove drame zvuči kao dečja pozorišna skaska, ali to je komedija za odrasle, tačnije – veoma smešna savremena komedija. U stvari, koliko se često publika bude smejala kroz suze, toliko će lakše prepoznati i spoznavati sebe.
U osnovi, siže je jednostavan. U daleki provincijalni grad dolaze artisti iz Moskve da bi na koncertu, namazavši se crnim grimom, predstavili afričku rok grupu, a zatim – uzeli veliki honorar i otišli, ostavivši žitelje u uverenju da su im došli poznati Afrikanci, a ne ostarele moskovske glumice.
Uložene su velike pare za gostovanje... Karte su rasprodate. Grad je oblepljen plakatima i treperi od bliskog susreta s inostranom pevačicom, čuvenom Marijetom de Gonzales. Ona ne mora ni da peva, već samo da otvara usta. Sve je išlo po planu, dok u sobu hotela ne uđe On. Ko? Priča je neočekivana i nepredvidiva.
Glavna heroina sreće u gradu svog bivšeg muža... i, moglo bi se reći: Evo srela su se dva usamljena bića. Ali, iza jednostavnog sižea izdižu se pitanja života i smrti, smisla postojanja svakog bića, nevažno koje profesije. Svi nesrećni liče jedan na drugog, svi su usamljeni i smešni u isto vreme.
Kaže se: Umirući od smeha mi produžujemo sebi život. Postoje tri raznovidnosti humora: onaj koji u nama izaziva osećaj sopstvenog prevashodstva, humor koji nas odvlači od negativnih realija i onaj koji počiva na kalamburu, pa se tako i smejemo u teatru – lakim, dobrim osmehom u lirskoj komediji, zatim neobuzdanim smehom u komediji karaktera i sarkastičnim smehom u satiri.
Ova drama spada u četvrti, najviši rod, ona je smesa neuzdržanog smeha i bezizlazne tuge; u zadivljujući žanr: u tragikomediju.
Ovo je, na kraju, drama o mladosti koja je prošla, o neostvarenim snovima, o neuhvatljivoj sreći, o proigranom životu, o tome da svi mi kao mehanički zečići lupkamo bubnjem i marširamo iz niotkuda u nigde, u stalnoj borbi sa svetom, nesvesni najvišeg naznačenja – nesvesni da nismo voleli ni hiljaditi deo koliko smo mogli.
Ovo je priča o ženskoj sudbini ili o teatralnoj sudbini. Jednim pokretom Dramaturga pred nama nastaje teatar o umetnosti teatra. Ljušti se uz suze lukovica ljudske sudbine. Heroji ironizuju, samorazobličavaju se, napadaju jedan drugoga, ismevaju glumačke poroke: samoljublje, zavist, netrpeljivost spram uspeha drugoga, a u stvari, iza toga stoji tužna istorija naših međuodnosa, ispričana kroz nevinu dečju igru o nekom belom zeki. Sada je jasno – oni su crni spolja, a beli iznutra – teatar je iznad svega, on je iznad života, iznad uništene porodice i iznad povređenog samoljublja.
Njihove glumačke sudbine se nisu složile, ljubav se nije naučila, ipak u srcu ostaju iskre, koje čitavog života gore i koje mu daju smisao i toplinu. Svi Koljadini likovi odišu tom toplinom i glumci ih vole – i žele da ih i publika voli.
Bit predstave je da se u njoj dešava istina. Blizina igre i umetnosti stvara ogledalo u kome stvarnost može da odvagne svoj smisao i zadrži svoju meru.
Ovde se na dlanu Dramaturga igraju dva sveta: realni i imaginarni – sve moguće jeste i stvarno.
Bez pritvornosti i dramatizma u odnosu heroja drame mnogi će prepoznati odraz svoje sudbine, a verujem i njihovu hrabrost u iskrenosti.
Patnje se nisu spoznale.
Ljubav se nije naučila.
I što nas u smrt udaljuje
to nije razotkrito.
Jedino pesma nad zemljom
posvećuje i slavi.
Kapi duboke tišine natapaju ovo delo, kapi dublje od svakog sadržaja trenutka. Nesreća ili problemi ne mogu da opstanu u tišini. Tišina pušta istinu da izvire. U tišini prividno poricanje transcendentalne dimenzije života tako postaje i ulaz u tu dimenziju svetlosti. Samo umetnost može skinuti zavesu vremena, koja sprečava svetlost da dopre do nas.
Zoran Bogdanov
REDITELj O PISCU
Provincijalac po ideologiji, revolucionar po svojstvu prirode, ispunjava prostranstva koja bez njega niko ne bi ispunio.
U Jekaterinburgu njemu pripada cela industrija – fabrika za proizvodnju drama.
On plače od svetske nepravde ali ne od nemoći. Kod Koljade odsustvuje puritanstvo i purizam, narodnost na distanci i sve ostalo što se smatra atributom intelektualca. Koljada je rođen u Severnom Kazahstanu i čitavog života je sačuvao svojstvo i običaje stepskog žitelja, gostoprimstvo i pojam lepote, a s tim i lukavstvo seoske jednostavnosti i nostalgične tuge.
Dramaturg može postojati samo na sceni, ne na papiru. Njegovi učenici sastavljaju repertoar ruske scene. Oni rade s teatrom. Ne postoji okončana drama – svakom tekstu su potrebne scenske dorade. Dramaturg ne piše drame za čitanje. Neregularnost takve umetnosti u osnovi je zalog slobode i izvor čudesne sile; jasno je da je ravan Šekspiru – talenat sazreo u tainstvu duhovnih raskola i postradao od jetko kazane reči. Njegove fraze zvuče muzikalno, one nisu izmišljene, one iskaču kao ogromne, čudne, žive, plamene ruske reči. U teatar idemo da se smejemo ili da plačemo. Njegove drame su oživljujući udarac u srce posle kojeg srce počinje da bije i život dobija vrednost.
Zoran Bogdanov
GORDANA ĐURĐEVIĆ DIMIĆ |
Rođena 1961, diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1985. u klasi profesora Branka Pleše. Na sceni Srpskog narodnog pozorišta ostvarila je impozantan niz uloga, pretežno glavnih. U poslednjih nekoliko godina sve češće igra i na scenama beogradskih i drugih pozorišta u Srbiji, kao i na filmu. Još kao studentkinja, bila je “zvezda”, istinsko “glumačko čudo” Akademskog pozorišta “Promena”, u predstavama osnivača – tada takođe studenta – tog teatra pri novosadskoj Akademiji umetnosti Harisa Pašovića (Pas vera u predstavi Jelka kod Ivanovih A. Vedenskog, prikazanoj i na Bitefu, Šarlota Kordej u predstavi Mara/Sad Petera Vajsa), a s istim rediteljem sarađivala je i na Dubrovačkim ljetnim igrama, kao Ofelija u predstavi Hamlet Luisa Bunjuela. Na dramskoj sceni Srpskog narodnog pozorišta ostvarila je nekoliko antologijskih uloga: Desanka, u predstavi Ljubinko i Desanka A. Popovića, u režiji Branka Pleše, Agneza u Dumanskim tišinama S. Šnajdera, u režiji Mire Erceg, Crkva Ružica u Beloj kafi A. Popovića, u režiji Branka Pleše, Julka u Tužnoj komediji I. A. Gončarova, u režiji Egona Savina… Gordana Đurđević Dimić, pored ostalih, ima dve Sterijine nagrade (Lola u u predstavi Cuba libre I. M. Lalića, u režiji Kokana Mladenovića, SNP i Starica, Dama u predstavi Kandid ili optimizam Voltera, u režiji Aleksandra Popovskog, Jugoslovensko dramsko pozorište), dva “Ćurana” na Danima komedije u Jagodini, Nušićevu nagradu za životno delo, Nagradu “Žanka Stokić”, Nagradu “Milivoje Živanović”, nekoliko godišnjih nagrada u matičnoj kući, koje joj je 2001. dodelilo i Zlatnu medalju “Jovan Đorđević”. |
