LOKACIJA
Scena "Jovan Đorđević"
TRAJANJE
2sat(a) i 30minuta sa pauzom
English
Gaetano Doniceti
LUČIJA OD LAMERMURA
opera u tri čina
| Libreto - Salvatore Kamarano prema romanu Nevesta od Lamermura Valtera Skota Praizvedba u Napulju 26. septembra 1835. Dirigent IVAN REPUŠIĆ, Hrvatska Reditelj PLAMEN KARTALOV, Bugarska Scenograf DALIBOR TOBDŽIĆ Kostimograf MIRJANA STOJANOVIĆ-MAURIČ Režijska obnova KATARINA MATEOVIĆ-TASIĆ Dirigent Hora VESNA KESIĆ-KRSMANOVIĆ Asistent kostimografa SNEŽANA HORVAT Obrada teksta za displej IVAN SVIRČEVIĆ Koncertmajstori Florijan Balaž, Vladimir Ćuković Korepetitori Gleb Gorbunov, Danijela Hodoba-Leš Šaptači Boženka Očovaj, Milana Cap-Ćujić Inspicijenti Dejan Teodorović, Tanja Cvijić Majstor svetla Mladen Bukarica |
U L O G E
Lord Enriko Ašton Vasa Stajkić Lučija, njegova sestra Darija Olajoš-Čizmić / Natalija Voronkina, k.g. Ser Edgardo Ravensvud Saša Štulić Lord Arturo Baklou Branislav Cvijić Rajmondo, Lučijin vaspitač Goran Krneta / Branislav Jatić Alisa, Edgardova, pa Lučijina dadilja Jelena Končar Normano, zapovednik Enrikove vojske Igor Ksionžik Solo flauta Brankica Đukić Solo harfa Ivana Pavlović HOR I ORKESTAR SNP, STATISTI Dešava se u škotskoj u 17. veku |
S A D R Ž A J
Prvi čin - Nedaleko od dvorca Ravensvud, u kojem živi lord Enriko Ašton, lovci se vraćaju iz lova. Ašton saznaje da se njegova sestra Lučija potajno zaljubila u njegovog smrtnog neprijatelja Edgarda Ravensvuda, ranijeg vlasnika dvorca. Pokraj jezera, Lučija očekuje Edgarda na tajni sastanak. Svojoj dadilji Alisi priča o čudnim snovima, ali se ne da odvratiti od svoje ljubavi. Dolazi Edgardo i oprašta se s njom pre puta. Zaklinju se na večnu ljubav.
Drugi čin - Enriko je pao u nemilost na dvoru i može se spasiti samo ako uda svoju sestru za uticajnog lorda Artura Bakloua. Da bi slomio Lučijin otpor, Enriko joj daje lažno Edgardovo pismo iz koga ona saznaje da joj Edgardo nije veran. I sam stari vaspitač Rajmondo je nagovara da udajom spasi brata. Lučija, verujući da ju je Edgardo napustio, pristaje na bratov predlog. U svečanoj dvorani gosti iščekuju početak svadbe. Dolazi slomljena Lučija, koja tek sada upoznaje verenika, i nevoljno potpisuje bračni ugovor s lordom Arturom. U tom trenutku u dvoranu provaljuje Edgardo. Verujući da ga je Lučija svojom voljom izneverila, proklinje i nju i sve prisutne.
Treći čin - U dvorcu se još vesele svatovi, kad Rajmondo javlja tragičnu vest: Lučija je od bola poludela i ubila svog neželjenog muža. U dvoranu ulazi izbezumljena Lučija. U velikoj koloraturnoj ariji seća se voljenog Edgarda i njihove ljubavi. Na kraju klone bez svesti, pred zgranutim gostima.
Edgardo dolazi do grobova svojih predaka. Od grupe gostiju koji se vraćaju sa svadbene svečanosti saznaje za Lučijino ludilo. Želi još jednom da je vidi, no pretiče ga zvuk posmrtnog zvona i stari Rajmondo koji javlja da je Lučija umrla. Očajan, Edgardo sebi oduzima život, prizivajući svoju mrtvu ljubav
O O P E R I
Lučiju od Lamermura Doniceti je napisao po porudžbini teatra "San Karlo" u Napulju, po libretu Salvatora Kamarana koji je radnju preuzeo iz tada popularnog romana Valtera Skota Nevesta od Lamermura. Doniceti 3. maja 1835. javlja svom milanskom izdavaču Rikordiju da još nije započeo rad na operi, a 6. jula je partitura završena. Premijera je održana 26. septembra iste godine u Napulju! Libreto je znatno uprostio zaplet romana, izostavljena je politička pozadina, karakter nekih lica je izmenjen, mnoge dramatične situacije su izostavljene. Kompozitor i libretista ni trenutka nisu pomišljali da verno ocrtaju lokalni kolorit mesta radnje, tako da bi po muzici sve moglo da se dešava bilo gde i bilo kad. Na premijeri, uloge su tumačili proslavljeni pevači. Lučiju je pevala Fani Parziani-Takinardi. Bila je zvezda italijanske opere u Parizu, idealan tumač Lučije. Uspeh je premašio sva očekivanja, tako da je Lučija za nekoliko godina obišla i osvojila svet... Pariz, Beč i Madrid je prikazuju 1837, Prag, Lisabon, Berlin i London 1838, Odesa i Amsterdam 1839, Peterburg 1840, Nju Orleans 1841, Njujork 1843. itd.; u Beogradu je premijerno izvedena 1940, u Novom Sadu 1953. sa nezaboravnim tumačima: Olgom Bruči, Vladom Popovićem, Vladanom Cvejićem, Đorđem Đorđevićem i Mirkom Hadnađevim, koji su gostovali i na mnogim jugoslovenskim scenama.
/.../ Proučavaoci njegovih opera zaključuju da je on stvorio novi vokalni stil, koji nije upropastio nijednog pevača. Naprotiv, gotovo svi pevački fahovi dobili su nove zadatke i novu priliku da zablistaju kroz tumačenje njegovih vokalnih deonica. Lučija od Lamermura poznata je pre svega po velikom koloraturnom opsegu naslovne uloge, iskorištenom u poznatoj sceni Lučijina ludila, koju mogu otpevati samo pevačice koje raspolažu dobro razvijenim koloraturnim sopranskim registrom. Kavatina u drugoj slici opere, pravi je biser nežne i nadahnute lirike, sa dramatičnim prelazom. Veliki duet sa Edgardom po izuzetnoj melodijskoj invenciji i ostvarenom raspoloženju dugo je bio nezaobilazni uzor za operske kompozitore. Duet Lučije i Enrika je raspevan, ali i snažan, dramatičan, kada to radnja zahteva, a pevački izuzetno zahvalan. Dolazak Artura na venčanje i hor gostiju su prigodni i rado slušani. Popularni sekstet predstavlja pravi vrhunac opere, i pored kvarteta u Rigoletu je svakako najbolji ansambl uopšte. Finale je ubedljiv, snažan, jezgrovit. Rajmondova arija svojom raspevanošću pleni, iako sadrži jezivu priču o ubistvu u bračnoj ložnici. Dolazak Lučije i takozvana "scena ludila", poznati su svakom ljubitelju opere. Arija Edgarda u poslednjoj slici opere spada među najlepše u svom žanru.
Lučija od Lamermura sadrži mnogo iskrene, nadahnute, melodične operske muzike, koju su samo zagriženi vagnerijanci ili sledbenici verista odbacivali kao šablonsku, nedramatičnu, nekarakterističnu, lažnu. Vreme je da se umetnička vrednost meri operskim aršinom, i da se shvati da Doniceti nije autor neuspelih muzičkih drama, već pravih remek-dela operske umetnosti.
O A U T O R U
I
Jedan od najznačajnijih operskih kompozitora prve polovine devetnaestog veka, GAETANO DONICETI (Gaetano Donizetti, 1797-1848), uz Rosinija i Belinija, zaslužan je za procvat muzičko-scenskog stvaralaštva u Italiji. Iako njegova dela nisu bez izvesnih nedostataka, on je, ipak, svestraniji od Belinija i njegov opus gradi pravi most između Rosinija i Verdija. Izuzetan melodičar i odličan poznavalac specifičnosti teatra, Doniceti komponuje svoje opere, a naročito vokalne partije, s velikim majstorstvom. Veoma plodan autor, napisao je više od sedamdeset opera, među kojima su najpoznatije: LUČIJA OD LAMERMURA, DON PASKVALE, LJUBAVNI NAPITAK, KĆI PUKA, FAVORITA, LINDA OD ŠAMONIJA.
Stvaralački proces večito prezauzetog i različitim obavezama opterećenog Donicetija, vanredno je kratak i napregnut. On piše jednu operu za dve do tri sedmice, a ponekad samo u jednoj godini komponuje pet do šest opera. I uprkos autorove genijalnosti i izuzetnog majstorstva, one su po svojim vrednostima vrlo različite. Libreta je prihvatao samo kao dramaturšku potku za muzičku nadgradnju. To je i razlog što se u njegovom opusu nalaze dela sa suprotnim idejama i tendencijama, često ugrožena, kao i mnoge opere njegovih savremenika, slabim libretom i naivno konstruisanim zapletom. Ipak, pravo na trajan život, izvojevale su one njegove opere, koje ne samo po muzici, nego i po sadržaju odgovaraju interesovanju većine slušalaca i u kojima je, zahvaljujući svom izrazitom smislu za pozorišnu umetnost, znao da oblikuje životno istinite likove i muzikom izdvoji uspele karaktere, bilo da se radi o ozbiljnoj, bilo komičnoj operi.
Donicetijevo izuzetno obimno stvaralaštvo navodi danas muzikologe i interpretatore da ga ponovo valorizuju i u novom svetlu prikažu mnoga njegova već zaboravljena dela, dok za izvođenje njegovih najpopularnijih opera, ni više od sto pedeset godina posle kompozitorove smrti, ne prestaje interesovanje. Otkriven je autorov "engleski ciklus" u koji ulaze opere ANA BOLEN, MARIJA STJUART i ROBERT DEVERE.
II
Rođen 29. novembra 1797. u Bergamu (severna Italija), Gaetano DONICETI svoju izrazitu muzikalnost i darovitost ispoljava u ranom detinjstvu. Učenik Mateija, Pilotija i Majra, započinje sasvim neobičan i interesantan umetnički put. Već svojom prvom operom ENRIKO BORGONJA, pobuđuje veliko zanimanje publike. Isto se desilo i sa sledećim delom ZORAIDA IZ GRANADE, komponovanim za Rimski operski teatar. Nakon tih uspeha, mladi kompozitor napušta svoju prvobitnu, vojnu službu i posvećuje se muzici. Stvara široku lepezu ozbiljnih, komičnih, istorijskih i herojskih opera. Prva tvorevina u kojoj su zablistale njegove prave stvaralačke mogućnosti je opera ANA BOLEN (1830). Njome Doniceti postaje kompozitor kojeg porede s Belinijem, autorom koji mu je bio uzor i u čijim je operama donekle pronalazio inspiraciju. Slede LJUBAVNI NAPITAK (1832) i LUČIJA OD LAMERMURA (1835), Doniceti postaje neosporni vođa italijanske opere, posebno što i Rosini, ostajući da živi u Parizu, prestaje da stvara. Nakon što je, od Napulja i Milana, pa do Pariza, prošao veliki životni i stvaralački put, preostaje mu još jedna stanica - Beč, gde mu ukazuju velike počasti, ali doživljava i teške patnje zbog bolesti. Posle opere KATARINA KORNARO (1844) prestaje da piše, postaje nervno rastrojen i vraća se u rodni grad, gde umire 8. aprila 1848. godine.
Iza njega ostaje 71 završena opera, osam nedovršenih, tri oratorijuma, 30 kantata, 16 simfonija - uvertira, 82 kamerna dela, pet himni i mnogo drugih vokalnih dela: ukupno 611 dela!
O D I R I G E N T U
IVAN REPUŠIĆ, Hrvatska
Dirigent Ivan Repušić (1978) ponikao je u zadarskoj muzičkoj sredini.
Studije dirigovanja završio je na Muzičkoj akademiji u Zagrebu kod
prof. Igora Gjadrova i maestra Vjekoslava Šuteja, a potom su sledila
usavršavanja kod uglednih dirigenata kao što su Kazushi Ono, Gianluigi
Gelmetti, Jorma Panula, Ronald Zollman...
Među renomiranim simfonijskim orkestrima posebno treba istaknuti
Repušićevu kontinuiranu saradnju sa Zagrebačkom filharmonijom s kojom
je ostvario i zapaženo gostovanje u Japanu 2005, te koncert s Ivom
Pogorelićem kao solistom 2007. Repušić je zapažen gost i međunarodno
priznatih festivala poput Dubrovačkih ljetnih igara, gde osvaja nagradu
Orlando, i Splitskog ljeta, na kojem je za svoje dirigovanje osvojio
nagradu Judita.
Kao i mnogi istaknuti hrvatski dirigenti pre njega, Repušić je od 2002.
dirigujući, a potom i umetnički rukovodilac Opere HNK Split u funkciji
direktora i urednika muzičkog programa Splitskog ljeta, ostvario
zavidan niz klasičnih operskih dela uz soliste kao što su Michele
Crider, Svetla Vassileva, Inva Mula, Giorgio Surian, Tomislav Mužek.
Takav predan i nadahnut Repušićev rad i opet je prepoznat Nagradom
hrvatskog glumišta za najbolje dirigentsko ostvarenje (Đ. Pučini:
Boemi, 2007). Od 2005. obnavlja Zadarski kamerni orkestar te postaje
njegov umetnički direktor i šef dirigent, s kojim ostvaruje zapažene
uspehe i dobija Nagradu grada Zadra. Vođen, međutim, više i od
priznanja i od nagrada,s samom radošću dirigovanja, ne treba sumnjati
da će Repušić visoka očekivanja i publike i kritike s lakoćom
ispunjavati i u narednim projektima.
Ne zapostavljajući kao svaki istinski zaljubljenik u muziku ni
pedagošku delatnost, Repušić kao docent na Umetničkoj akademiji
Sveučilišta u Splitu vodi brigu i o muzičkom stasavanju novih
naraštaja.
O R E D I T E LJ U
PLAMEN KARTALOV, reditelj i operski producent, rođen u Bugarskoj.
Završio Državnu muzičku akademiju u Sofiji, specijalizovao opersku
režiju u Nemačkoj, a filmsku režiju u Bugarskoj. Dobro je poznat kao
reditelj širom sveta: Bugarska (preko stotinu opera, opereta, mjuzikla
i TV emisija), Brazil (Aida, Guarani i Foska Antonija Karlosa Gomeza),
Egipat (Rigoleto), Japan (Turandot, Đokonda, Don Karlos), Italija
(Život razvratnika, Mavra, Renard), Grčka (Turandot, Trubadur, Fedora,
Seviljski berberin, Medium), Namačka (Čarobna frula, Otmica iz Saraja,
Figarova ženidba, Don Karlos i dr.), Malta (Lučija od Lamermura),
Makedonija (Lučija od Lamermura), Rumunija (Aida, Seviljski berberin),
Albanija (Figarova ženidba), SAD (Pajaci, Lujza Miler); u Beogradu je
za postavku Donicetijeve opere Ljubavni napitak dobioGodišnju nagradu
Narodnog pozorištaza najbolju režiju u sezoni 2003/2004, od sezone
2003/2004. aktivno radi s Operom Slovenskog narodnog gledališča iz
Maribora gde je postavio Čarobnu frulu, Kandid, Nabuko, Hofmanove priče
i dr., sve su izvedene na Međunarodnom muzičkom festivalu u Ljubljani.
Veliki umetnički repertoar Plamena Kartalova obuhvata mnogo operskih
stilova i autora velikih opera i različitih žanrova, kako na kamernim
scenama tako i na scenama na otvorenom, stadionima i gradskim
trgovima. Njegova produkcija opere Turandot, u Japanu 2000, visoko
ocenjena od japanske publike i kritike, snimljena je za Nacionalnu
televiziju Japana, kao izuzetno dostignuće u tradiciji klasične opere.
Dobitnik je više internacionalnih nagrada među kojima se izdvaja
nagrada Vitez južnog krsta, najviše priznanje Brazila za doprinos u
razvoju kulture.
Godinama je bio na čelu operskih kuća, uključujući i bugarsku
Nacionalnu operu u Sofiji. Član je žirija internacionalnih pevačkih
takmičenja.
Poslednje dve godine vodio je master klas u Melburnu, na Victory
College of the Arts. U avgustu 2003. postavio je operu Lovci bisera u
Melburn Operi.
Prvi put režira u Novom Sadu.
ISTORIJAT
LUČIJA OD LAMERMURA NA NOVOSADSKOJ OPERSKOJ SCENI
Prvo izvođenje: premijera 30. aprila 1953.
Preveo Miloje Milojević, dirigenti: Viktor Šafranek, Lazar Bita, reditelj Mario Marinc, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Stana Ceraj-Cerić; V. Popović, J. Stefanović Kursula (Enriko), O. Bruči, Z. Nikolić, N. Vidmar, V. Bixova (Lučija), V. Cvejić, R. Grujić (Edgardo), Đ. Đorđević, F. Knebl (Arturo), M. Hadnađev, R. Nemet, I. Knežević (Rajmondo), F. Knebl (Normano), D. Eberst, A. Kerac, A. Mirčov (Alisa), J. Andrejev (Dvorski šaljivxija). Do sezone 1962/63. izvedene su 52 predstave pred 20 014 gledalaca.
Drugo izvođenje: premijera 29. januara 1971.
Dirigenti: Marijan Fajdiga, Lazar Buta, Miodrag Janoski, reditelj Branislav Kriška, Bratislava, scenograf Ladislav Vihođil, Bratislava, kostimograf Stana Jatić, hor pripremio Eugen Gvozdanović; D. Marinovski, D. Baltić, K. Krstić, Z. Aleksandrić (Enriko), M. Pec-Galer, V. Berdović (Lučija), Š. Mardešić (Edgardo), V. Kuculović, A. Mandić, F. Knebl (Arturo), S. Drakulić (Rajmondo), F. Knebl (Normano), J. Ječmenica, S. Franc, A. Marušević (Adela). Do sezone 1977/78. izvedeno 28 predstava pred 8 420 gledalaca.
Treće izvođenje: premijera 28. februar 1983.
Preveo Miloje Milojević, dirigent Miodrag Janoski, reditelj Bogdan Ruškuc, hor spremio Juraj Ferik, scenograf Vladimir Marenić, kostimograf Mirjana Stojanović-Maurič, scenski pokret Petar Slaj; B. Vukasović, M. Milanović (Enriko), Vlatka Oršanić, kao gost iz Ljubljane, G. Munitić, G. Kojadinović, J. Šajnović (Lučija), Š. Mardešić, V. Kuculović (Edgardo), J. Bisak, A. Manojlović (Arturo), B. Jatić, S. Drakulić (Rajmondo), M. Oneščuk, D. Sekulić (Normano), B. Oklješa, A. Marušević (Alisa). Do sezone 1984/85. odigrana 21 predstava pred 9 026 gledalaca.
