LOKACIJA
Scena "Jovan Đorđević"
TRAJANJE
0sat(a) i 0minuta
English
Đakomo Pučini
MADAM BATERFLAJ
opera u četiri čina
Libreto prema istoimenoj drami D. Belaska napisali L. Ilika i Đ. Đakoza Dirigent ZORAN JURANIĆ Reditelj MLADEN SABLjIĆ + Režijska obnova KATARINA MATEOVIĆ-TASIĆ Scenografiju F.Potočnika obnovio Dalibor Tobdžić Kostimograf Stana Jatić Dirigent Hora Vesna Kesić-Krsmanović Korepetitor Tamara Jovićević Scenski pokret Ferid Karajica Koncertmajstor Vladimir Ćuković, Aleksandra Krčmar Inspicijenti Tanja Cvijić, Dejan Teodorović Sufleri Boženka Očovaj, Milana Cap-Ćujić Obrada teksta za displej Ivan Svirčević Majstor svetla Mladen Bukarica |
U L O G E
Ćo-Ćo-San, zvana Madam Baterflaj Milica Stojadinović / Valentina Milenković, Svitlana Dekar Suzuki, njena služavka Jelena Končar / Violeta Srećković, Marina Pavlović-Barać B. F. Pinkerton, poručnik američke mornarice Saša Štulić / Aleksandar Saša Petrović Kejt Pinkerton, njegova supruga Laura Pavlović šarples, američki konzul u Nagasakiju Vasa Stajkić Goro, trgovački posrednik Igor Ksionžik Bonzo, japanski sveštenik, stric Ćo-Ćo-San Vladimir Zorjan / Branislav Jatić Jamadori Goran Krneta / Željko R. Andrić Komesar Željko R. Andrić / Ivan Nikolić Službenik registrature Jovan Pejić Majka Ćo-Ćo-San Marina Aras Dete Aleksa Štulić / Viktor Kastel |
S A D R Ž A J
Prvi čin
Američki pomorski oficir Pinkerton, odlučio je da se oženi mladom dražesnom gejšom Ćo-Ćo-San koju je nazvao Baterflaj ("Leptirica"). Kupio je malu kuću od pruća u cvetnom vrtu.
Posećuje ga američki konzul u Nagasakiju, koji nevoljno prima Pinekrtonovo ironično objašnjenje da, po japanskim zakonima, brak i kuću može otkazati svakog prvog u mesecu. Konzul šarples misli da je Ćo-Ćo-San iskreno zavolela Pinkertona i da ovaj ne bi smeo povrediti njena osećanja. Ali, Pinkerton ispija zdravicu "pravom" braku s jednom Amerikankom.
Izdaleka se začuje pesma, dolazi nevesta sa svatovima.
Trgovački posrednik Goro ukazuje Amerikancima da je Ćo-Ćo-San iz otmene plemićke porodice koja je osiromašila, pošto je njen otac pao u nemilost na dvoru i, po nalogu Mikada, izvršio samoubistvo harakirijem. Ćo-Ćo-San je, između ostalih stvari, donela i nož kojim se njen otac ubio.
Obavlja se kratka ceremonija venčanja, a zatim se gosti pripremaju za odlazak, pošto je konzul s činovnicima već krenuo natrag u grad.
Odjednom se iz daljine začuje kletva. Stric Ćo-Ćo-San, stari japanski sveštenik Bonzo, doznavši da mu je nećaka napustila svoju veru, dolazi i proklinje je zbog toga.
Ćo-Ćo-San je duboko potresena tim događajem, ali se ipak, sva srećna, predaje ljubavi prema Pinkertonu.
Drugi čin
Prošle su tri godine. Pinkerton je napustio svoju nevestu posle nekoliko meseci, ne javivši se više. Iako svi nagovaraju Ćo-Ćo-San da ga zaboravi i potraži sreću na drugoj strani, ona ga i dalje verno čeka. Kada joj Suzuki nagovesti da im je preostalo još malo novca, ona razočarano zaključuje da previše troše. Teši se i nada, te uverava Suzuki, kako će se ipak jednog dana Pinkertonov brod opet pojaviti u luci Nagasakija.
Kod Ćo-Ćo-San dolazi konzul šarples. Ona je sva van sebe od uzbuđenja jer sluti da joj on donosi vesti od Pinkertona.
Konzul je smeten. Pinkerton mu je poslao pismo u kojem ga zvanično moli da saopšti Baterflaj o njegovoj ženidbi s jednom Amerikankom. Njeno uzbuđenje ne daje mu snage da joj saopšti sadržaj čitavog pisma. U tom času dolazi princ Jamadori i udvara joj se, ona ga uporno odbija. Princ odlazi, ali s nadom da će Ćo-Ćo-San ipak promeniti svoje mišljenje.
Konzul tada daje do znanja maloj Japanki da ju je Pinkerton možda zaboravio i da se nikada više neće vratiti. Na te reči Ćo-Ćo-San ogorčeno prekida razgovor i izlazi iz sobe. Odmah zatim se vraća, s malim plavokosim detetom i s pitanjem: "Zar Pinkerton može zaboraviti ovo?"
šarples je ganut. Pinkerton ne zna da ima sinčića, ali on će mu to svakako javiti.
Nakon konzulovog odlaska, Suzuki uzbuđeno javlja Ćo-Ćo-San da se Goro, koji je doveo Jamadorija, naokolo šunja i priča kako se ne zna ko je otac deteta. Ćo-Ćo-San zapreti nožem Gorou koji uspeva da pobegne.
Tada odjekne hitac iz luke. Veliki ratni brod doplovio je u Nagasaki. Ćo-Ćo-San uzbuđeno durbinom pokušava da pročita njegovo ime. To je Pinkertonov brod! U velikoj radosti ona i Suzuki donose iz vrta cveće kojim ukrašavaju kuću, a zatim se sprema da čeka s detetom i Suzuki muževljev povratak. Iz daljine se čuje pesma mornara u luci.
Treći čin
Svanuo je dan. Suzuki se budi i nagovara Ćo-Ćo-San da se odmori. Ona pristaje i izlazi iz sobe noseći usnulo dete kojem peva uspavanku. Suzuki ostaje sama, te nju prvu susreće Pinekrton, u pratnji svoje žene Kejt i konzula. Suzuki je svesna da će to biti kraj male Japanke.
Pinkerton i šarples traže od nje da nagovori Ćo-Ćo-San da Pinkertonu i njegovoj ženi preda sina. Suzuki pristaje teška srca, ali uz uslov da prvo ostane nasamo s njom.
Pinekrton, zbog griže savesti, ne može više da izdrži, te se povlači.
Odjednom nailazi Ćo-Ćo-San. Ugledavši konzula, misli da je tu i Pinkerton. Tražeći ga svuda po kući, nailazi na ledeno ćutanje prisutnih. U vrtu spazi nepoznatu damu.
Saznavši istinu, ona se lomi, no pristaje da preda dete, obraćajući se sada mladoj Amerikanki, kao "najsrećnijoj od svih žena". Jedini uslov Ćo-Ćo-San je da Pinekrton dođe po sina sam, kroz jedan sat.
Posetioci odlaze, a Ćo-Ćo-San vrši pripreme za harakiri; uzima očev nož i čita posvetu na njemu: "Bolje je časno umreti nego nečasno živeti."
Za to vreme, sluteći nesreću, Suzuki šalje dete u sobu kod majke. Ona celiva sina, grleći ga očajno, i upućuje mu poslednje zbogom.
Ostavši sama, ubija se iza paravana očevim nožem. Kad Pinkerton stigne, već je kasno.
O O P E R I
PUČINIJEVA PARTITURA JE KAO REŽIJSKA KNJIGA
Opera Madam Baterflaj Đakoma Pučinija je veliki izazov za umetnika zato što zahteva, u stvari, tri umetnika: pevača, muzičara i glumca. To je kompletan repertoar i današnji zahtevi savremenog operskog teatra kao i savremene publike, čiji su nivo i kriterijumi veoma visoki, zahteva to trojstvo, ne samo za pevanje nego i za muziciranje i glumu. U ovoj operi je sve to prisutno. I ako govorimo o Pučiniju koji je za razliku od Verdija stvarao u velikim plohama, u velikim zahvatima, moramo istaći da je to jedan mozaik realističkih, poetskih scena koje zahtevaju izuzetnu interpretaciju, i muzičku i scensku. Zapravo, njegova partitura, je režijska knjiga koju dirigent i režiser moraju da dešifruju i da na taj način predaju sve one divne likove, naročito ženske, čiji je Pučini veliki majstor, ali Ćo-Ćo-San je bio njemu najmiliji. Pokušao bih da parafraziram nekoliko reči koje je Pučini govorio: "Ja uvek vidim njen lik pred sobom, te male slatke Japanke koja je puna bola u duši". Tada je rekao: "Ja nisam stvoren za velike gestove, ja volim obične male ljudske stvari, ali kad su one istinite, iskrene i kad dolaze od srca." Prema tome, to je moto koji nas je rukovodio u radu s umetničkim ansamblom, u zajednici s maestrom Toplakom da to ostvarimo. Bio je to naš putokaz. Imali smo rad s dva, konkretna ansambla -vreme je bilo dosta ograničeno, ljudi su pokazali veliku zainteresovanost, veliku umetničku disciplinu i zalaganje. Mogu da kažem da rezultat neće izostati i ja sam veliki optimista. Gledajući poslednje probe, ipak, mislim da su stvari uspešno savladane. Opera Madam Baterflaj spada u one najpopularnije opere i ja sam uveren da će publika tu operu veoma zdušno primiti, posebno ženski deo operske publike kome je opera Madam Baterflaj jedna od najmilijih opera.
PROKLETA, ALI SREĆNA
Ovim rečima, koje je ispisao na poleđini slike male Japanke noći 17. februara 1904. godine, Đakomo Pučini pokušao je da izrazi ogorčenje, bol i razočaranje nakon neuspele premijere opere Madam Baterflaj u Milanskoj skali. Stravično ojađen, jer je bio u dubini duše uveren da je napisao svoje do tada najbolje i najekspresivnije delo, Pučini se prepustio tuzi i očajanju, ali je ipak iskreno verovao u skoru renesansu svoje opere - i nije se prevario. Već nakon tri i po meseca, nakon višeslojnih korektura, Madam Baterflaj je u Breši zasijala punim sjajem kojim živi do dan danas.
Istorijski nastanak opere tipičan je "pučinijevski". Boraveći u Londonu 1900. godine, pripremajući Tosku u Kovent Gardenu, Pučini je imao priliku da vidi bezličnu dramu Madam Baterflaj koju je slavni dramski pisac David Belasko dramatizovao prema noveli Johana Lutera Longa. Oduševljen temom, kompozitor energično traži od Belaska dozvolu da komponuje operu istoimenog naziva. "Ne možete odbiti Talijana koji moli i grli vas plačnim očima" - uz ove reči Pučini dobija dozvolu pisca.
Početkom veka Pučini je već bio veoma iskusan i omiljen kompozitor. Njegove opere Manon Lesko, Boemi, Toska izvodile su se po celom svetu i publika ih je primala punim srcem. Realno je oslikavao čoveka onakvog kakav jeste, sve životne detalje, način života, manire i običaje u krajnje različitim životnim uslovima, (orijentalna Turandot, evropska Mimi, istočnjačka devojčica Ćo-Ćo-San). Možda su to bili i osnovni principi koji su doveli do toga da se Pučini u svom vremenu smatrao pomalo "banalnim" kompozitorom dotakavši u svom dramaturško-kompozitorskom opusu "običan narod". Pojednostavljeni sadržaji libreta njegovih opera, nastalih iz svakodnevice prvi put su doneseni kroz umetnost na opersku scenu. Dodajmo još i ovo: Pučini je bio izvanredan poznavalac orkestra, muzički slikar solističkih i horskih deonica, a dramaturgiju muzičke scene doveo je do savršenstva.
Ipak, rad na operi Madam Baterflaj nije tekao bez problema. Najpre su libretisti Đuzepe Đakoza i Luiđi Ilika od jednočinke morali da naprave operski libreto u tri čina, a zatim je pred kompozitora iskrsao novi dramaturški problem predugo trajanje drugog čina. U konačnoj verziji, koja i danas živi, problem je rešio drastičnim kraćenjem, te povezivanjem drugog i trećeg čina prekra-snim orkestarskim intermecom. Da bi postigao što veću autentičnost Pučini je proučavao japansku muziku, način života i običaja, konsultujući se s japanskim diplomatama, umetnicima, kao i svim onima koji su mu u tom smislu mogli biti od pomoći. Kako je to bilo vreme u kome su Evropljani otkrivali i istraživali egzotične i daleko-istočnjačke krajeve, to je za Pučinija zadatak bio još izazovniji. Ispunio ga je na najbolji mogući način stvorivši delo trajne i neprolazne vrednosti, delo koje je zaživelo i uvrstilo se u klasični repertoar najvećih operskih kuća, delo koje se utkalo u široke narodne mase, čiju je muziku oduševljeno prihvatio ceo svet.
PUČINIJEVA PARTITURA JE KAO REŽIJSKA KNJIGA
Opera Madam Baterflaj Đakoma Pučinija je veliki izazov za umetnika zato što zahteva, u stvari, tri umetnika: pevača, muzičara i glumca. To je kompletan repertoar i današnji zahtevi savremenog operskog teatra kao i savremene publike, čiji su nivo i kriterijumi veoma visoki, zahteva to trojstvo, ne samo za pevanje nego i za muziciranje i glumu. U ovoj operi je sve to prisutno. I ako govorimo o Pučiniju koji je za razliku od Verdija stvarao u velikim plohama, u velikim zahvatima, moramo istaći da je to jedan mozaik realističkih, poetskih scena koje zahtevaju izuzetnu interpretaciju, i muzičku i scensku. Zapravo, njegova partitura, je režijska knjiga koju dirigent i režiser moraju da dešifruju i da na taj način predaju sve one divne likove, naročito ženske, čiji je Pučini veliki majstor, ali Ćo-Ćo-San je bio njemu najmiliji. Pokušao bih da parafraziram nekoliko reči koje je Pučini govorio: "Ja uvek vidim njen lik pred sobom, te male slatke Japanke koja je puna bola u duši". Tada je rekao: "Ja nisam stvoren za velike gestove, ja volim obične male ljudske stvari, ali kad su one istinite, iskrene i kad dolaze od srca." Prema tome, to je moto koji nas je rukovodio u radu s umetničkim ansamblom, u zajednici s maestrom Toplakom da to ostvarimo. Bio je to naš putokaz. Imali smo rad s dva, konkretna ansambla -vreme je bilo dosta ograničeno, ljudi su pokazali veliku zainteresovanost, veliku umetničku disciplinu i zalaganje. Mogu da kažem da rezultat neće izostati i ja sam veliki optimista. Gledajući poslednje probe, ipak, mislim da su stvari uspešno savladane. Opera Madam Baterflaj spada u one najpopularnije opere i ja sam uveren da će publika tu operu veoma zdušno primiti, posebno ženski deo operske publike kome je opera Madam Baterflaj jedna od najmilijih opera.
Mladen Sabljić
PROKLETA, ALI SREĆNA
Ovim rečima, koje je ispisao na poleđini slike male Japanke noći 17. februara 1904. godine, Đakomo Pučini pokušao je da izrazi ogorčenje, bol i razočaranje nakon neuspele premijere opere Madam Baterflaj u Milanskoj skali. Stravično ojađen, jer je bio u dubini duše uveren da je napisao svoje do tada najbolje i najekspresivnije delo, Pučini se prepustio tuzi i očajanju, ali je ipak iskreno verovao u skoru renesansu svoje opere - i nije se prevario. Već nakon tri i po meseca, nakon višeslojnih korektura, Madam Baterflaj je u Breši zasijala punim sjajem kojim živi do dan danas.
Istorijski nastanak opere tipičan je "pučinijevski". Boraveći u Londonu 1900. godine, pripremajući Tosku u Kovent Gardenu, Pučini je imao priliku da vidi bezličnu dramu Madam Baterflaj koju je slavni dramski pisac David Belasko dramatizovao prema noveli Johana Lutera Longa. Oduševljen temom, kompozitor energično traži od Belaska dozvolu da komponuje operu istoimenog naziva. "Ne možete odbiti Talijana koji moli i grli vas plačnim očima" - uz ove reči Pučini dobija dozvolu pisca.
Početkom veka Pučini je već bio veoma iskusan i omiljen kompozitor. Njegove opere Manon Lesko, Boemi, Toska izvodile su se po celom svetu i publika ih je primala punim srcem. Realno je oslikavao čoveka onakvog kakav jeste, sve životne detalje, način života, manire i običaje u krajnje različitim životnim uslovima, (orijentalna Turandot, evropska Mimi, istočnjačka devojčica Ćo-Ćo-San). Možda su to bili i osnovni principi koji su doveli do toga da se Pučini u svom vremenu smatrao pomalo "banalnim" kompozitorom dotakavši u svom dramaturško-kompozitorskom opusu "običan narod". Pojednostavljeni sadržaji libreta njegovih opera, nastalih iz svakodnevice prvi put su doneseni kroz umetnost na opersku scenu. Dodajmo još i ovo: Pučini je bio izvanredan poznavalac orkestra, muzički slikar solističkih i horskih deonica, a dramaturgiju muzičke scene doveo je do savršenstva.
Ipak, rad na operi Madam Baterflaj nije tekao bez problema. Najpre su libretisti Đuzepe Đakoza i Luiđi Ilika od jednočinke morali da naprave operski libreto u tri čina, a zatim je pred kompozitora iskrsao novi dramaturški problem predugo trajanje drugog čina. U konačnoj verziji, koja i danas živi, problem je rešio drastičnim kraćenjem, te povezivanjem drugog i trećeg čina prekra-snim orkestarskim intermecom. Da bi postigao što veću autentičnost Pučini je proučavao japansku muziku, način života i običaja, konsultujući se s japanskim diplomatama, umetnicima, kao i svim onima koji su mu u tom smislu mogli biti od pomoći. Kako je to bilo vreme u kome su Evropljani otkrivali i istraživali egzotične i daleko-istočnjačke krajeve, to je za Pučinija zadatak bio još izazovniji. Ispunio ga je na najbolji mogući način stvorivši delo trajne i neprolazne vrednosti, delo koje je zaživelo i uvrstilo se u klasični repertoar najvećih operskih kuća, delo koje se utkalo u široke narodne mase, čiju je muziku oduševljeno prihvatio ceo svet.
Kатарина Mateović-Тasić
O A U T O R U
ĐAKOMO PUČINI (Giacomo Puccini, 1858-1924) najomiljeniji je predstavnik operskog verizma kojem je dao izrazito ličnu lirsku osobinu. Postojanje te lirske osobine, ne isključuje, međutim, kod njega i snažan osećaj za scensku dramatiku. Pučinijeva operska muzika ne može se ne razumeti i verovatno nema gledaoca koji ne bi mogao shvatiti šta mu ta muzika govori, šta opisuje, kakav karakter predstavlja, zbog čega je raznežen, odnosno nad čim se žesti. Ta potpuna razumljivost i neposredna prijemčivost stajala je Pučinijevu muziku teških osuda zbog navodne banalnosti i jeftinih efekata. Pa ipak, ni jedan, pa ni najstroži muzički sudija nije mogao tvrditi da je u toj muzici nešto loše ili nedorečeno. Sa zanatskog stanovišta Pučini je zaista bio savršen majstor. Ostao je dosledan verizmu: njega zanima samo živ čovek, njegov bol, sitne radosti, životne tragedije. Pučinijev muzički teatar tako treba i doživeti; u dubokom uranjanju u svakodnevna, obična ljudska reagovanja bez velikih, herojskih gestova. Jer, nije bitna lokacija nekog lika: napuštenih i prevarenih žena, na primer, koje ne mogu preboleti bol uvrede i gubitka, ima na svim meridijanima, a ne samo u Japanu. I zato sudbina Pučinijeve Baterflaj nepogrešivo dovodi do ganuća svaki auditorijum koji se ne treba toga stideti; u toj operi kao i u svakom od majstorovih zrelih dela, svaki je takt muzičke umetnosti vredan da se voli i uvek iznova doživljava.
