LOKACIJA
Scena "Pera Dobrinović"
TRAJANJE
0sat(a) i 0minuta
Agata Kristi
NAJAVLJENO UBISTVO
Dramatizacija: Svetislav Jovanov i Ksenija Krnajski
| Režija i scenografija: Ksenija Krnajski Dramaturg: Svetislav Jovanov Kostimograf: Marina Sremac Asistent scenografa: Željko Piškorić Kompozitor: Igor Gostuški Dizajn zvuka: Vladimir Pejković Scenski pokret: Damjan Kecojević Lektor: Dejan Sredojević PREMIJERA: 20. mart 2012, scena „Pera Dobrinović“ |
IGRAJU: Gospođica Marpl - Gordana ĐURĐEVIĆ DIMIĆ Gospođica Bleklok - Mirjana GARDINOVAČKI Dora Baner - Tijana MAKSIMOVIĆ Patrik - Marko SAVIĆ Džulija - Jovana MIŠKOVIĆ Filipa - Aleksandra KRNAJSKI Inspektor Kradok - Milan KOVAČEVIĆ Gospođa Svitenam - Ljubica RAKIĆ Edmund Svitenam - Igor PAVLOVIĆ Pukovnik Isterbruk - Miroslav FABRI Hinčlif - Marija MEDENICA Murgatrojd - Sanja MIKITIŠIN Mici - Sanja RISTIĆ KRAJNOV Rudi / narednik Flečer - Uroš MLADENOVIĆ |
O AUTORU
 |
AGATA KRISTI Zovu je „kraljicom zločina“, a njeno ime je sinonim za kriminalistički roman i neprikosnoveno iz više razloga: romani su joj prodati u više od dve milijarde (!) primeraka širom sveta. Prodavaniji su samo Biblija i Šekspirova dela. Agata Meri Klarisa Miler rođena je 15. septembra 1890. u Torkiju, Engleska. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama. Pre nego što su se razveli 1928, Kristijevi su dobili ćerku Rosalind. Tokom književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga, od toga 66 kriminalističkih romana i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prevedena na više od 50 jezika. Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. i dosad je najduže igran komad u istoriji pozorišta, sa 20.000 izvođenja. Već u njenom prvom romanu: Misteriozna afera u Stajlzu (1920), pojavljuje se ekscentrični belgijski detektiv Herkul Poaro, jedan od njenih glavnih junaka. Poaroove „sive ćelije“ trijumfovale su u borbi protiv opakih zločina u 33 njena romana i u nekoliko desetina kratkih priča. Gospođica Marpl se pojavila u 12 romana i više kratkih priča, počevši od romana Ubistvo u Vikarijatu, (1939). |
| Agata Kristi je takođe napisala šest romantičnih romana pod pseudonimom
Meri Vestmakot, više originalnih dramskih dela, uspešno je sama
adaptirala svoje već napisane i objavljene romane i kratke priče za
pozorište, a tu je i nekoliko knjiga s autobiografskom tematikom, kao i
zabavne pustolovine sa mnogih arheoloških ekspedicija na kojima je
učestvovala sa svojim drugim mužem, arheologom Maksom Malovanom za koga
se udala 1930. godine. Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva. Umrla je 12. januara 1976, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u Engleskoj u 86. godini. |
 |
KSENIJA KRNAJSKI rođena u Novom Sadu 1977, završila Gimnaziju „J. J. Zmaj“. Diplomirala pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti “Braća Karić” u klasi prof. Nikite Milivojevića i Anite Mančić. Režirala u: Narodnom pozorištu u Beogradu (Polaroidi M. Rejvenhila; Životinjsko carstvo R. Shimelfeniga), Zvezdara teatru (Beograd-Berlin M. Pelević), Srpskom narodnom pozorištu (Pokondirena tikva J. S. Popovića; Aveti H. Ibzena), Bitef teatru (Jezički rulet D. Karvila; Budite lejdi na jedan dan M. Pelević), Malom pozorištu „Duško Radović“ (Porša Koklan M. Kar; Lek od breskvinog lišća M. Pelević/Z. Kuburović), Narodnom pozorištu u Subotici (Pod plavim nebom D. Eldridža), Narodnom pozorištu u Zrenjaninu (Četiri male žene S. Jovanova/LJ. Kaspar Jokić), pozorištu “Boško Buha” i dr. Bila višegodišnji član redakcije pozorišnog časopisa Scena i saradnik projekta NADA, koji se bavi unapređivanjem i promocijom savremenog dramskog teksta. |
| REČ REDITELJKE Romani Agate Kristi su obeležili dobar deo mog detinjstva. Ovu godinu, u kojoj punim tridesetpet, zasigurno ću pamtiti po ovoj dragocenoj prilici koja mi se ukazala da u Srpskom narodnom pozorištu u koje se, kao na mesto zločina, treći put vraćam, prvi put režiram jedan od najboljih romana ove vrlo posebne žene. Stručnjaci kažu – najbolji, sa neodoljivom Mis Marpl kao glavnim likom. „Ovde nije samo reč o tome ko je ubica, nego i ko je ko“, kaže ona u jednom trenutku i tako nas, direktno, s kraja četrdesetih godina prošlog veka vezuje za naš savremeni trenutak u kome je kreiranje lažnih identiteta jedan od preovlađujućih društveno političkih sportova. Draga publiko, dragi fanovi kraljice krimića, dragi poštovaoci starinske elegancije i scenske napetosti, večeras vas častimo sa tri ubistva, nekoliko tajni, nekoliko ljubavi i još nekim, kako bi gospođica Marpl rekla, “čudnim stvarima”. Hvala divnim novosadskim glumcima, upravi SNP-a i svim saradnicima što su mi pomogli da oživimo na sceni ovu najadrenalinskiju literaturu na svetu! Goco, Miro, Tijana, Milane, Igore, Sanja R. K, Ljubice, Marija, Saška, Fabri, Sanja M, Jovana, Marko, Uroše, vi ste moj rođendanski poklon, onaj specijalni, koji u specijalnom pakovanju stiže unapred. |
DVADESET PRAVILA ZA PISANJE DETEKTIVSKE PRIČE
1. Čitalac mora imati jednake mogućnosti za rešavanje zagonetke kao i detektiv, a svi tragovi moraju biti jasno predočeni i opisani;
2. Ne sme biti namernih trikova i obmanjivanja čitaoca od strane pisca, izuzev onih koje sam zločinac potura detektivu;
3. Temi ljubavi nema mesta: cilj priče je izručiti zločinca u ruke pravde, a ne dovesti ljubavni par pred bračni oltar;
4. Ne dolazi u obzir da se sam detektiv – ili neko od ovlašćenih istraživača – otkrije kao zločinac;
5. Krivac se otkriva logičkom dedukcijom, a ne slučajem, ili koincidencijom ili nemotivisanom ispovešću;
6. U detektivskoj priči neizostavno mora postojati detektiv – a da bi bio detektiv, on mora i da dedukuje. Njegova uloga je da prikupi tragove koji u krajnjoj liniji ukazuju na osobu koja je počinila zločin na početku priče; a ako detektiv ne dospeva do svojih zaključaka kroz analizu tih tragova, on nije razrešio problem više od đaka koji zadatak iz matematike prepisuje sa ceduljice;
7. U detektivskoj priči mora postojati leš – zločin manji od ubistva nije vredan pripovedanja;
8. Problem zločina se mora rešavati striktno prirodnim sredstvima – a ne spiritističkim glasovima, čitanjem misli, gledanjem u kristalnu kuglu i slično;
9. Može postojati samo jedan detektiv – to jest, jedan zastupnik dedukcije – ili jedan deus ex machina. Pokazivati razmišljanja trojice ili četvorice, ili čak čitave grupe detektiva, ne znači samo rasipanje interesovanja i zamrsivanje logičke niti, već i sticanje nezaslužene prednosti u odnosu na čitaoca;
10. Zločinac mora da bude osoba koja igra važnu ulogu u priči – lik koji je blizak čitaocu i koji pobuđuje zanimanje;
11. Sluga ne sme biti odabran kao zločinac – to je isuviše lako rešenje. Krivac mora da bude dovoljno značajna osoba, lik koji obično ne izaziva nikakve sumnje;
12. Mora postojati samo jedan zločinac, bez obzira koliko je ubistava počinjeno;
13. Za tajna udruženja – camorra, mafia i slična – nema mesta u detektivskoj priči. Uzbudljivo i zaista savršeno ubistvo biva nepovratno pokvareno takvom masovnom krivicom. Premda i ubici u detektivskoj priči treba da budu pružene podjednake šanse, dati mu čitavo udruženje kao oslonac jeste suviše velika privilegija;
14. Metod ubistva, kao i sredstva za njegovo razotkrivanje, moraju da budu racionalna. Drugim rečima, ni pseudo-nauka, niti čisto imaginativni i spekulativni elementi se ne mogu tolerisati u roman policier.
15. Rešenje problema mora sve vreme da bude očigledno – pod uslovom da je čitalac dovoljno bistar da ga uoči. To znači da čitalac, nakon što sasluša detektivovo razrešenje zagonetke, može ponovo pročitati priču i uveriti se da mu je rešenje sve vreme bilo nadohvat ruke i da je mogao da ga otkrije pomoću predočenih tragova – samo da je bio dosetljiv kao i detektiv;
16. U detektivskoj priči se ne gubi vreme na dugačke opise, sporedne teme, otrcane analize karaktera, niti na "atmosferske" momente – takve pojave nisu od vitalnog značaja za zločin i njegovo razotkrivanje;
17. Profesionalnom prestupniku se nikada ne dodeljuje uloga zločinca u detektivskoj priči. Zločini provalnika i pljačkaša su u nadležnosti policijske stanice – a ne autora ili briljantnog detektiva-amatera. Uistinu uzbudljiv je onaj zločin što ga je počinila osoba koja predstavlja "stub društva", ili pak usedelica, poznata po svom dobročinstvu;
18. Zločin u detektivskoj priči se nikada ne razotkriva kao slučajnost ili samoubistvo. Završiti čitavu odiseju isleđivanja takvim antiklimaksom samo znači bacati prašinu u oči naivnom i dobrodušnom čitaocu;
19. Motivi zločina u detektivskoj priči treba da budu lične prirode. Međunarodne zavere i ratne zavrzlame pripadaju drugim vrstama priča – špijunskim, na primer;
20. Najzad (da upotpunimo ovaj skup pravila) ovom listom postupaka koje neće upotrebiti nijedan autor detektivske priče koji drži do sebe. Sledeći postupci se često koriste i pokazuju najčešće autorovu neveštinu i nedostatak originalnosti: a) Određivanje identiteta zločinca upoređivanjem opuška cigarete ostavljenog na mestu zločina s markom koju puši osumnjičeni; b) lažna spiritistička seansa koja treba da uplaši zločinca kako bi se razotkrio; c) lažni otisci prstiju; d) alibi koji se obezbeđuje pomoću lutke slične osumnjičenom; e) pas koji ne zalaje i time otkriva da je uljez poznata osoba; f) raskrinkavanje zločinca kao blizanca, ili rođaka po izgledu sličnog prvobitno osumnjičenoj, a nevinoj osobi; g) parališuća injekcija ili pilule koje uspavljuju; h) izvršenje ubistva u zatvorenoj prostoriji, nakon što je policija već provalila unutra; i) test pomoću igre asocijacija za okrivljenog; j) šifra, ili šifrovano pismo koje detektiv konačno uspeva da odgonetne.
JEDNOSTAVNA UMETNOST UBISTVA
(odlomak)
U uvodu za prvi Omnibus zločina, Doroti Sejers je napisala: „Ona (detektivska priča) ne doseže, a smatra se da neće ni ubuduće, najviši nivo književne vrednosti.“ A ista autorka na drugom mestu sugeriše da je razlog tome činjenica što detektivska priča predstavlja „književnost bekstva“, a ne „književnost izraza“. Lično, ne znam šta jeste najviši nivo književne vrednosti: to nisu znali ni Eshil, niti Šekspir, pa tako ni gospođica Sejers. Ako su ostali elementi jednaki – što nikada nije slučaj – snažnija tema će podstaći ubedljiviju realizaciju. A ipak, napisane su neke veoma dosadne knjige o Bogu, kao i neke veoma pametne o zarađivanju. Uvek se radi o tome ko uobličava građu, i šta ima o njoj da saopšti. Što se tiče „književnosti bekstva“ i „književnosti izraza“, to je samo kritičarski žargon, korišćenje apstraktnih reči s težnjom da one dobiju apsolutno značenje. Sve što je napisano pod dejstvom životne snage, izražava tu snagu; ne postoje dosadne teme, već samo dosadni autori. Svaki čitalac beži od nečega u svet koji se otvara s onu stranu odštampane stranice; o vrednosti sna se može raspravljati, ali prepuštanje njemu je postalo svrsishodna potreba. Svaki čovek mora s vremena na vreme da pobegne od ubistvenog tempa svojih sopstvenih privatnih preokupacija: to je naprosto deo životnog ciklusa mislećih bića. Istovremeno, to je jedna od stvari koje nas razlikuju od tronožnog lenjivca; on je očigledno – premda nikada ne možemo biti potpuno sigurni – savršeno zadovoljan time što visi naglavačke obešen za granu, pa čak ni ne čita Voltera Lipmana. Nisam zagriženi zastupnik detektivske priče kao idealnog bekstva. Samo kažem da svako čitanje iz zadovoljstva predstavlja bekstvo, bez obzira da li se radi o Grcima, matematici, astronomiji, Benedetu Kročeu ili Dnevniku zaboravljenog čoveka. Govoriti drukčije znači biti intelektualni snob i nedorastao umetnosti življenja.
***
Gospođica Marpl je bila vaspitana u duhu poštovanja istine, a i po prirodi je bila sklona iskrenosti. Međutim, u izvesnim prilikama, kad je to smatrala dužnošću, mogla je da priča laži sa zadivljujućom verodostojnošću... Njeno jedino oružje je bio razgovor. .. Stare dame često vode neobavezne razgovore koji nikud ne vode...
1. Čitalac mora imati jednake mogućnosti za rešavanje zagonetke kao i detektiv, a svi tragovi moraju biti jasno predočeni i opisani;
2. Ne sme biti namernih trikova i obmanjivanja čitaoca od strane pisca, izuzev onih koje sam zločinac potura detektivu;
3. Temi ljubavi nema mesta: cilj priče je izručiti zločinca u ruke pravde, a ne dovesti ljubavni par pred bračni oltar;
4. Ne dolazi u obzir da se sam detektiv – ili neko od ovlašćenih istraživača – otkrije kao zločinac;
5. Krivac se otkriva logičkom dedukcijom, a ne slučajem, ili koincidencijom ili nemotivisanom ispovešću;
6. U detektivskoj priči neizostavno mora postojati detektiv – a da bi bio detektiv, on mora i da dedukuje. Njegova uloga je da prikupi tragove koji u krajnjoj liniji ukazuju na osobu koja je počinila zločin na početku priče; a ako detektiv ne dospeva do svojih zaključaka kroz analizu tih tragova, on nije razrešio problem više od đaka koji zadatak iz matematike prepisuje sa ceduljice;
7. U detektivskoj priči mora postojati leš – zločin manji od ubistva nije vredan pripovedanja;
8. Problem zločina se mora rešavati striktno prirodnim sredstvima – a ne spiritističkim glasovima, čitanjem misli, gledanjem u kristalnu kuglu i slično;
9. Može postojati samo jedan detektiv – to jest, jedan zastupnik dedukcije – ili jedan deus ex machina. Pokazivati razmišljanja trojice ili četvorice, ili čak čitave grupe detektiva, ne znači samo rasipanje interesovanja i zamrsivanje logičke niti, već i sticanje nezaslužene prednosti u odnosu na čitaoca;
10. Zločinac mora da bude osoba koja igra važnu ulogu u priči – lik koji je blizak čitaocu i koji pobuđuje zanimanje;
11. Sluga ne sme biti odabran kao zločinac – to je isuviše lako rešenje. Krivac mora da bude dovoljno značajna osoba, lik koji obično ne izaziva nikakve sumnje;
12. Mora postojati samo jedan zločinac, bez obzira koliko je ubistava počinjeno;
13. Za tajna udruženja – camorra, mafia i slična – nema mesta u detektivskoj priči. Uzbudljivo i zaista savršeno ubistvo biva nepovratno pokvareno takvom masovnom krivicom. Premda i ubici u detektivskoj priči treba da budu pružene podjednake šanse, dati mu čitavo udruženje kao oslonac jeste suviše velika privilegija;
14. Metod ubistva, kao i sredstva za njegovo razotkrivanje, moraju da budu racionalna. Drugim rečima, ni pseudo-nauka, niti čisto imaginativni i spekulativni elementi se ne mogu tolerisati u roman policier.
15. Rešenje problema mora sve vreme da bude očigledno – pod uslovom da je čitalac dovoljno bistar da ga uoči. To znači da čitalac, nakon što sasluša detektivovo razrešenje zagonetke, može ponovo pročitati priču i uveriti se da mu je rešenje sve vreme bilo nadohvat ruke i da je mogao da ga otkrije pomoću predočenih tragova – samo da je bio dosetljiv kao i detektiv;
16. U detektivskoj priči se ne gubi vreme na dugačke opise, sporedne teme, otrcane analize karaktera, niti na "atmosferske" momente – takve pojave nisu od vitalnog značaja za zločin i njegovo razotkrivanje;
17. Profesionalnom prestupniku se nikada ne dodeljuje uloga zločinca u detektivskoj priči. Zločini provalnika i pljačkaša su u nadležnosti policijske stanice – a ne autora ili briljantnog detektiva-amatera. Uistinu uzbudljiv je onaj zločin što ga je počinila osoba koja predstavlja "stub društva", ili pak usedelica, poznata po svom dobročinstvu;
18. Zločin u detektivskoj priči se nikada ne razotkriva kao slučajnost ili samoubistvo. Završiti čitavu odiseju isleđivanja takvim antiklimaksom samo znači bacati prašinu u oči naivnom i dobrodušnom čitaocu;
19. Motivi zločina u detektivskoj priči treba da budu lične prirode. Međunarodne zavere i ratne zavrzlame pripadaju drugim vrstama priča – špijunskim, na primer;
20. Najzad (da upotpunimo ovaj skup pravila) ovom listom postupaka koje neće upotrebiti nijedan autor detektivske priče koji drži do sebe. Sledeći postupci se često koriste i pokazuju najčešće autorovu neveštinu i nedostatak originalnosti: a) Određivanje identiteta zločinca upoređivanjem opuška cigarete ostavljenog na mestu zločina s markom koju puši osumnjičeni; b) lažna spiritistička seansa koja treba da uplaši zločinca kako bi se razotkrio; c) lažni otisci prstiju; d) alibi koji se obezbeđuje pomoću lutke slične osumnjičenom; e) pas koji ne zalaje i time otkriva da je uljez poznata osoba; f) raskrinkavanje zločinca kao blizanca, ili rođaka po izgledu sličnog prvobitno osumnjičenoj, a nevinoj osobi; g) parališuća injekcija ili pilule koje uspavljuju; h) izvršenje ubistva u zatvorenoj prostoriji, nakon što je policija već provalila unutra; i) test pomoću igre asocijacija za okrivljenog; j) šifra, ili šifrovano pismo koje detektiv konačno uspeva da odgonetne.
S. S. Van Dajn (Willard Huntington Wright)
S engleskog: Svetislav Jovanov
S engleskog: Svetislav Jovanov
JEDNOSTAVNA UMETNOST UBISTVA
(odlomak)
U uvodu za prvi Omnibus zločina, Doroti Sejers je napisala: „Ona (detektivska priča) ne doseže, a smatra se da neće ni ubuduće, najviši nivo književne vrednosti.“ A ista autorka na drugom mestu sugeriše da je razlog tome činjenica što detektivska priča predstavlja „književnost bekstva“, a ne „književnost izraza“. Lično, ne znam šta jeste najviši nivo književne vrednosti: to nisu znali ni Eshil, niti Šekspir, pa tako ni gospođica Sejers. Ako su ostali elementi jednaki – što nikada nije slučaj – snažnija tema će podstaći ubedljiviju realizaciju. A ipak, napisane su neke veoma dosadne knjige o Bogu, kao i neke veoma pametne o zarađivanju. Uvek se radi o tome ko uobličava građu, i šta ima o njoj da saopšti. Što se tiče „književnosti bekstva“ i „književnosti izraza“, to je samo kritičarski žargon, korišćenje apstraktnih reči s težnjom da one dobiju apsolutno značenje. Sve što je napisano pod dejstvom životne snage, izražava tu snagu; ne postoje dosadne teme, već samo dosadni autori. Svaki čitalac beži od nečega u svet koji se otvara s onu stranu odštampane stranice; o vrednosti sna se može raspravljati, ali prepuštanje njemu je postalo svrsishodna potreba. Svaki čovek mora s vremena na vreme da pobegne od ubistvenog tempa svojih sopstvenih privatnih preokupacija: to je naprosto deo životnog ciklusa mislećih bića. Istovremeno, to je jedna od stvari koje nas razlikuju od tronožnog lenjivca; on je očigledno – premda nikada ne možemo biti potpuno sigurni – savršeno zadovoljan time što visi naglavačke obešen za granu, pa čak ni ne čita Voltera Lipmana. Nisam zagriženi zastupnik detektivske priče kao idealnog bekstva. Samo kažem da svako čitanje iz zadovoljstva predstavlja bekstvo, bez obzira da li se radi o Grcima, matematici, astronomiji, Benedetu Kročeu ili Dnevniku zaboravljenog čoveka. Govoriti drukčije znači biti intelektualni snob i nedorastao umetnosti življenja.
Rejmond Čendler (Raymond Chandler)
S engleskog: Svetislav Jovanov
S engleskog: Svetislav Jovanov
***
Gospođica Marpl je bila vaspitana u duhu poštovanja istine, a i po prirodi je bila sklona iskrenosti. Međutim, u izvesnim prilikama, kad je to smatrala dužnošću, mogla je da priča laži sa zadivljujućom verodostojnošću... Njeno jedino oružje je bio razgovor. .. Stare dame često vode neobavezne razgovore koji nikud ne vode...
