Miloš Crnjanski
S E O B E
Dramatizacija i režija: VIDA OGNJENOVIĆ
Scenograf: MIODRAG TABAČKI
Kostimograf: LJILJANA DRAGOVIĆ
Kompozitor: ZORAN ERIĆ
Dramaturzi: SVETISLAV JOVANOV i BRANKO DIMITRIJEVIĆ
Koreograf: ISTA STEPANOV PAVLOVIĆ
Lektor: DEJAN SREDOJEVIĆ
IGRAJU:
Vuk Isakovič, major, komandant Slavonsko-podunavskog puka: BRANISLAV LEČIĆ
Pavle Isakovič Vlkovič, kapetan prve klase u Slavonsko-podunavskom puku: NEBOJŠA DUGALIĆ
Trifun Isakovič, major u Slavonsko-podunavskom puku: PREDRAG MOMČILOVIĆ
Đurđe Isakovič, major u Slavonsko-podunavskom puku: NENAD PEĆINAR
Petar Isakovič, prve klase lajtnant u Slavonsko-podunavskom puku: JUGOSLAV KRAJNOV
Varvara, supruga Petra Isakoviča: SANJA RISTIĆ KRAJNOV
Kumrija, supruga Trifuna Isakoviča: ALEKSANDRA PLESKONJIĆ
Ana, supruga Đurđa Isakoviča: JOVANA BALAŠEVIĆ
Katinka, pokojna supruga Pavla Isakoviča: JOVANA MIŠKOVIĆ
Feldmaršal Engelshofen, „srpska majka“: MIODRAG PETROVIĆ
Garsuli, bečki deputat: IGOR PAVLOVIĆ
Tercini, kornet kirasirskog puka groga Serbeloni: DRAGAN KOJIĆ
Arkadije, posilni Vuka Isakoviča: MIROSLAV FABRI
Kapetan Antonović, kapetan u Slavonsko-podunavskom puku: MARKO SAVIĆ
Simeon Piščević, kapetan u Slavonsko-podunavskom puku: MILOVAN FILIPOVIĆ
Triva Zekovič, vojnik koji neće da postane paor: IVAN ĐURIĆ
Đinđa, Zekovičeva supruga, a potom udovica: JOVANA STIPIĆ
Meandžić, vojnik: NEBOJŠA SAVIĆ
Sekula, zvonar: ERVIN HADŽIMURTEZIĆ
Trandafil, trgovac peštanski: DRAGOMIR PEŠIĆ
Femka, Trandafilova supruga: GORDANA KAMENAROVIĆ
Baron Johan Leopold fon Berenklau: MILAN ŠMIT
Johan Božič, major: RADOJE ČUPIĆ
Evdokija, majorova supruga: ISIDORA MINIĆ
Tekla, majorova kći: MARIJA MEDENICA
Kir Anastas Agagijanijan, uhoda, sen, misao, primisao, san, dosetka, snova i jave tumač,
službenik u ruskom poslanstvu u Beču: ALEKSANDAR GAJIN
Gđa Humel, najčistiji soprano u Beču, štićenica grofa Durako, inače lorfa: LJUBICA RAKIĆ
Volkov, sekretar ruske ambasade u Beču: ALEKSANDAR ĐURICA
Grof Kajzerling, ruski poslanik u Beču: ZORAN BOGDANOV
Višnjevski, šef ruske misije u Tokaju: RATKO RADIVOJEVIĆ
Julijana, supruga Višnjevskog: SANJA MIKITIŠIN
Dunda, svastika Višnjevskog: VIŠNJA OBRADOVIĆ
General Ivan Ivanovič Kostjurin, komandant Kijevskog puka: MIODRAG PETROVIĆ
Živan Ševič, đeneral, docnije sekundmajor Kijevskog puka: MILORAD KAPOR
Kapetan Malahov, kapetan u Kijevskom puku: ZORAN BOGDANOV
Grof Voroncov, ministar Dvora: MIROSLAV FABRI
Elisaveta Petrovna, „carica Rosijska“: GORDANA ĐURĐEVIĆ DIMIĆ
Dadilja: Anka Popović
Služavka: Tijana Milovanov
Služavka: Biljana Stepanov
Lаkej: Sаnjа Đurić
Vuk Isakovič, major, komandant Slavonsko-podunavskog puka: BRANISLAV LEČIĆ
Pavle Isakovič Vlkovič, kapetan prve klase u Slavonsko-podunavskom puku: NEBOJŠA DUGALIĆ
Trifun Isakovič, major u Slavonsko-podunavskom puku: PREDRAG MOMČILOVIĆ
Đurđe Isakovič, major u Slavonsko-podunavskom puku: NENAD PEĆINAR
Petar Isakovič, prve klase lajtnant u Slavonsko-podunavskom puku: JUGOSLAV KRAJNOV
Varvara, supruga Petra Isakoviča: SANJA RISTIĆ KRAJNOV
Kumrija, supruga Trifuna Isakoviča: ALEKSANDRA PLESKONJIĆ
Ana, supruga Đurđa Isakoviča: JOVANA BALAŠEVIĆ
Katinka, pokojna supruga Pavla Isakoviča: JOVANA MIŠKOVIĆ
Feldmaršal Engelshofen, „srpska majka“: MIODRAG PETROVIĆ
Garsuli, bečki deputat: IGOR PAVLOVIĆ
Tercini, kornet kirasirskog puka groga Serbeloni: DRAGAN KOJIĆ
Arkadije, posilni Vuka Isakoviča: MIROSLAV FABRI
Kapetan Antonović, kapetan u Slavonsko-podunavskom puku: MARKO SAVIĆ
Simeon Piščević, kapetan u Slavonsko-podunavskom puku: MILOVAN FILIPOVIĆ
Triva Zekovič, vojnik koji neće da postane paor: IVAN ĐURIĆ
Đinđa, Zekovičeva supruga, a potom udovica: JOVANA STIPIĆ
Meandžić, vojnik: NEBOJŠA SAVIĆ
Sekula, zvonar: ERVIN HADŽIMURTEZIĆ
Trandafil, trgovac peštanski: DRAGOMIR PEŠIĆ
Femka, Trandafilova supruga: GORDANA KAMENAROVIĆ
Baron Johan Leopold fon Berenklau: MILAN ŠMIT
Johan Božič, major: RADOJE ČUPIĆ
Evdokija, majorova supruga: ISIDORA MINIĆ
Tekla, majorova kći: MARIJA MEDENICA
Kir Anastas Agagijanijan, uhoda, sen, misao, primisao, san, dosetka, snova i jave tumač,
službenik u ruskom poslanstvu u Beču: ALEKSANDAR GAJIN
Gđa Humel, najčistiji soprano u Beču, štićenica grofa Durako, inače lorfa: LJUBICA RAKIĆ
Volkov, sekretar ruske ambasade u Beču: ALEKSANDAR ĐURICA
Grof Kajzerling, ruski poslanik u Beču: ZORAN BOGDANOV
Višnjevski, šef ruske misije u Tokaju: RATKO RADIVOJEVIĆ
Julijana, supruga Višnjevskog: SANJA MIKITIŠIN
Dunda, svastika Višnjevskog: VIŠNJA OBRADOVIĆ
General Ivan Ivanovič Kostjurin, komandant Kijevskog puka: MIODRAG PETROVIĆ
Živan Ševič, đeneral, docnije sekundmajor Kijevskog puka: MILORAD KAPOR
Kapetan Malahov, kapetan u Kijevskom puku: ZORAN BOGDANOV
Grof Voroncov, ministar Dvora: MIROSLAV FABRI
Elisaveta Petrovna, „carica Rosijska“: GORDANA ĐURĐEVIĆ DIMIĆ
Dadilja: Anka Popović
Služavka: Tijana Milovanov
Služavka: Biljana Stepanov
Lаkej: Sаnjа Đurić
Oficiri, vojnici, stražari, profozi, dame na balu, starice, deca, sveštenici, narod:
Siniša Dvizac, Radica Kalender, Zoran Kovač, Momir Ćirilović, Borislav Šušković, Rade Rapić, Branislav Rapić, Predrag Ždero, Slobodan Krunić, Milan Petković, Branislav Ćeran, Dragan Stojanović, Brajan Švarc, Nemanja Milojević, Slaviša Amidžić, Stevan Hemun, Slavenko Stupić, Zoltan Bešenji, Ognjen Ivanović, Aljoša Grbović, Marko Glišić, Aleksa Popović, Ivana Mazalica, Anja Krajnov, Mateja Kardelis, Marko Ristić, Leontina Gojković, Kalina Kuzmanov, Katarina Kuzmanov, Petra Teobaldeli, Drаgаn Ris, Drаgаn Šušnjаr, Srđаn Stojković.
Baletski igrači: Goran Stojadinović, Nikola Tomović, Pavle Žižić i Miroslav Stojiljković.
Orkestar: Miroslav Tubić, bas, Branko Sentilanac, bas prim, Branislav Tubić, kontrabas, Bojan Milinković, gajde.
Asistent scenografa: Željko Piškorić
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Operativni asistent scenografa: Nada Danilovac
Asistent kompozitora/korepetitor: Milan Aleksić
Majstor svetla: Miroslav Čeman
Majstor tona: Dušan Jovanović
Producentkinja: Elizabeta Fabri
Inspicijenti: Vladimir Savin i Snežana Radovanov Kuzmanov
Sufler: Srđan Stojnović
Premijera: 24. novembar 2011, scena "Pera Dobrinović"
O AUTORU
MILOŠ CRNJANSKI  Fotografija Miloša Crnjanskog za vreme njegove službe u austrougarskoj vojsci |
Rođen je 26. oktobra 1893. u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarska), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik, a majka, Marija rođena Vujić bila je rodom iz Pančeva. Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalnoj rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu. Čitav život Miloša Crnjanskog protekao je u znaku seoba ali i vrtoglavica raskoši, gorčine nemaštine i izazova snobizma i boemštine. Učio je gimnaziju u Temišvaru, a očeva smrt u petom razredu bila mu je podsticaj da od osrednjeg postane jedan od najboljih đaka. 1908. objavljuje prvu pesmu Sudba, u somborskom dečjem listu „Golub“. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampana je njegova pesma U početku beše sjaj. 1913. u Beču upisuje studije medicine, koje nikada neće završiti. 1914. nakon Sarajevskog atentata, uhapšen je i zatim mobilisan i poslat na „klanicu“ u Galiciji, gde je ranjen. Posle lečenja u bolnici u Krakovu, radio je u jednoj manastirskoj bolnici u Beču, a zatim kao telefonista u Segedinu. "... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja" – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. 1917. vraćen je u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. 1918. u Beču upisuje Eksportnu akademiju. 1919. nakon kraćeg boravka u Zagrebu, dolazi u Beograd i upisuje se na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku, u razorenu domovinu, umoran i rezigniran. "U velikom haosu rata – govorio je mladi pesnik –bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće". I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuljane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. |
| Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dŕ se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasna ispovest nove vere." Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. 1920. upoznaje se sa čuvenom beogradskom lepoticom Vidom Ružić sa kojom će se godinu dana kasnije i venčati. 1921. sa Vidom odlazi u Pariz i u Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, a iste godine stiče diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje Antologiju kineske lirike i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana Seobe. 1928 – 1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. 1930. za roman Seobe dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemlju i izveštava iz Španije. Između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona, avgusta 1941, odlazi u London. Kao protivnik komunističkog režima ostaje u Londonu i živi u emigraciji, gde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. 1951. uzima britansko državljanstvo. 1965. vraća se u Jugoslaviju. Isprva stanuje u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao"kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) 1977. umire u Beogradu. Sahranjen je u Aleji velikana. |
O REDITELJU
VIDA OGNJENOVIĆ |
Rođena je u Dubočkama pored Nikšića. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, kao stipendista Vlade Francuske, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti, SAD, 1972, kao stipendista Fulbrajtove fondacije. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je u angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (UCLA), Čikagu, a u nekoliko mahova, kao gost predavač, obišla sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997. i 1999). Bila je redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Dve godine (1992, 1993) je bila selektor Sterijinog pozorja. Glavni urednik časopisa „Scena“ bila je u periodu od 1995. do 2002. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat („Prosveta“, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović („Prosveta“, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa („Prosveta“, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose („Ars dramatika“, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III („Stubovi kulture“, 2000, 2001, 2002). |
| Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i ljudima. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnica je mnogih značajnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih, dobila je Nagradu „Prosvete“ za knjigu godine (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), kao i nagrade: „Branko Ćopić“ za prozu (1996), „Laza Kostić“ za roman (1996), „Paja Marković Adamov“ za prozu (1997), „Ramonda serbika“ (1998), „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1999), „Joakim Vujić“ (2001), „Karolj Sirmai“, „Todor Manojlović“... Vida Ognjenović ima i nekoliko Sterijinih nagrada: 1984. za dramatizaciju memoarske proze Gojka Nikoliša (Korijen, stablo i epilog); 1991. za tekst savremene drame Je li bilo kneževe večere i nagradu Okruglog stola kritike SP za istoimenu predstavu; 2001. za tekst i režiju drame Jegorov put, predstava je dobila i Sterijinu nagradu, kao i nagradu Okruglog stola kritike. Proza i drame Vide Ognjenović prevođene su na engleski, mađarski, makedonski, nemački, francuski, češki, poljski, bugarski... Vida Ognjenović je predsednica srpskog PEN-a i ambasador Srbije u Danskoj. |
REČ DRAMATURGA
 Svetislav Jovanov |
Pavle Isakovič (Volkovič) čezne da stigne u Rusiju, da skine sa duše okove tuđinske, ćiftinske, prizemne – rečju, pešadijske – stvarnosti. Za takav poduhvat, konjički kapetan iščezle vojske (iz iščezle zemlje) nema nikakvo racionalno (političko, ekonomsko, statusno niti nacionalno) opravdanje – osim neizmerne čežnje da se bude negde drugde, da se bude Onaj Drugi. Kapetan Slavonsko-podunavskog puka se pred globalnim, ravnodušno virtuelnim ekranom današnjice otelovljuje kao pripadnik velike porodice literarnih samoizgnanika dvadesetog stoleća: hiperosetljivog Svana, gorkog Dablinca Dedalusa, u sanjarije o bolesti zagledanog Hansa Kastorpa – ali i Artoovog Heliogabala, Brehtovog Galileja, Beketovih klovnova iz Kraja partije... |
Povrh toga, sve izvesniji i sve bolniji raskorak između
stvarne i sanjane “Rosije” razotkriva sinovca Vuka Isakoviča i kao
izdanak velike, smrtonosne romantičarske metafore o junačkoj smrti u
sedlu, iskazane u Egmontu ili Klajstovom Princu od Homburga: poput
njih, i za Pavla Isakoviča prelazak u “pehotu” (pešadiju), makar ona
bila i pod zastavom “slavjanske Rosije”, znači srozavanje sna/čežnje u
blato banalnosti i novog tavorenja. Tako pitanje smera (samo)izgnanstva – bez obzira na mamce vojničke slave i utehu “jednoverja” – postaje sporedno: kao i za onog prvog Uliksa, to jest (Homerovog) Odiseja, koji je krstario pučinom “modrom poput vina”, za Pavla preostaje tek pitanje-vapaj: “Kirka, ko će me na tom putu onamo vodit?” Vodič u samoizgnanstvo – uloga koju su kod Homera samo formalno obavljali bogovi, a kod Dantea pesnik – junaku modernih vremena nije više dodeljena. Otuda, kako Vida Ognjenović maestralno uviđa, takvu ulogu može preuzeti samo mrtva ljubav, senka ili simulakrum čežnje – Katinka. I upravo zahvaljujući toj iluziji Penelope – što ujedno figurira i kao boginja čežnje, san o Drugom – Pavle Isakovič Volkovič se, na stranputicama koje, umesto vinski modrog mora, razastiru vrletni Karpati i ispošćena stepa, uobličava, dvostrukim obrtom, kao obnovljeno iskonska odisejska obrazina – kao Outis, to jest Niko. Svetislav Jovanov
|
 Branko Dimitrijević |
ISTORIJSKI KONTEKST SEOBA Roman Seobe događa se sredinom 18. veka, veka koji je nazvan vek prosvetljenosti, filosofije koja je isticala razum iznad osećanja i nagona, što će kulminirati Francuskom i Američkom revolucijom i isticanjem jednakosti svih pred zakonom i rađanjem pojma ljudskih prava, gde se mislilo na pravo pojedinaca u odnosu na institucije države, bez obzira da li se radi o monarhiji ili republici. Ali, naravno, u vreme same radnje romana, u Evropi su postojale samo monarhije. Krajevi u kojima su u to vreme živeli Srbi bili su pod uticajem četiri velike sile, Otomanske imperije, Austrije, Rusije i, donekle, Prusije. Turska je bila na silaznoj putanji i nije više predstavljala opasnost za Evropu, ali je i dalje bila vrlo prisutna u krajevima Balkanskog poluostrva u kojima je živela većina Srba. U Prusiji je godine 1740. na vlast došao Fridrih Veliki. U Austriji je iste godine na vlast došla Marija Terezija, jer njen otac nije imao muške dece. Prusija je odmah uzela Šleziju i nastali su ratovi za preuzimanje Austrijskih teritorija. Pruska i Francuska su iskoristile povod, dolazak žene na presto u Austriji, da pokušaju da od Austrije otmu teritorije. Na stranu Austrije stali su Holandija i Engleska, kao i kraljevstvo Sardinije i Saksonije, dok su se Francuskoj i Pruskoj pridružili Bavarci, kao i Španija. Ovaj se rat završio mirom u Ekslašapelu (Aix-la-Chapelle) godine 1748, gde je Austrija priznala da Prusija ima pravo na Šleziju, ali se ništa suštinski nije promenilo i ostalo je da neki budući ratovi pokušaju da promene status kvo. |
A u Rusiji, u vreme radnje Seoba, na vlasti je Jelisaveta Petrovna, kćerka Petra Velikog i carica u vreme čije vlasti će se ustanoviti Univerzitet „Lomonosov“ u Moskvi i Umetnička akademija u Petersburgu, a biće izgrađene i brojne palate koje je projektovao Bartolomeo Rastreli u stilu kasnog baroka. Jelisaveta je bila omiljena u narodu, jer nije naređivala pogubljenja i nije dozvoljavala Nemcima da budu savetnici u vladi Rusije. Petar Veliki je imao nameru da uda Jelisavetu za nekog od prinčeva sa većih dvorova evropskih, ali sudbina nije bila naklonjena takvim planovima. Bila je bistra kao dete, govorila je četiri jezika, dobro je plesala i jahala, sve što se očekivalo od devojke njenog statusa. Bila je i lepa. Ali kako je posle smrti Petra Velikog na presto došla njegova sinovica Ana, Jelisaveta nije mogla da se uda za nekog od evropskih prinčeva jer bi to bilo smatrano uvredom za Anu, koja je u vreme dolaska na presto već bila udovica. Ana ja nameravala da je nasledi njen nećak Ivan, ali kako je on bio beba u vreme kad je ona umrla, Jelisaveta je postala carica. Nije se nikada udala, a imala je brojne ljubavnike, uglavnom iz nižih staleža. Najduže je ostala sa ukrajinskim seljakom Aleksejem Razumovskim koji je lepo pevao i od koga je napravila grofa. Jelisaveta je od oca naučila da joj je pomoć vojske neophodna i često je posećivala regimente i bila kuma deci oficira. Ona se i popela na presto zahvaljujući Preobraženskom puku. Rasterala je onda omražene nemačke savetnike. U prvo vreme zamerano joj je što joj je dugo trebalo da donese odluke. Ali gledano iz druge perspektive, bilo je to često mudro od nje, jer je živela u teškim vremenima, kad bi ishitrene odluke mogle biti kobne. U svakom slučaju, svojom vladavinom Jelisaveta je u većoj meri olakšala posao svojoj naslednici Katarini Drugoj. U spoljnoj politici stvorila je alijansu sa Austrijom u Engleskom. I tako, u vreme kad se događaju Seobe, na tronu Austrije imamo ženu, Mariju Tereziju, a na ruskom takođe ženu, Jelisavetu Petrovnu, obe vrlo sposobne vladarke. U to vreme Srbi nemaju svoju državu. Posle Velike seobe, dobar broj Srba naselio se u Vojvodini. Austrija u toku 18. veka u nekoliko navrata pravi vojne pokrete ka jugu na uštrb Otomanske imperije, u par navrata drži Beograd po nekoliko godina, ali ga na kraju ipak predaje Turcima. Srbi su rastrgnuti između vernosti Austriji koja je i blizu i sa kojom se može racionalno računati na konkretnu dobrobit u slučaju da se interesi poklope, i emotivnog oslanjanja na Rusiju, koja je daleko, ali za koju ih vezuju verske i kulturne sličnosti i veze. Ali sve to je daleki osamnaesti vek. Danas takvih i sličnih dilema više nema. Branko Dimitrijević |
Vida Ognjenović:
Ahasverski zov novog početka
(Ili: Priča o utopijskom zanosu i neumitnosti buđenja)
Četvrt veka je prošlo od praizvođenja vaših „Seoba“. Kontekst i vreme su se otada promenili, ali „Seobe“/ seobe nas se još tiču. Šta je to univerzalno u tom delu što ga čini večno aktuelnim?
– Majstorski, u slojevitoj prozi, opevan utopijski, nomadski, nagon za daljinom, za nepoznatim mestom o kojem večno maštamo i uprkos svim razočarenjima o kojima znamo, tako nepopravivo verujemo da ono mora biti bolje od onoga u kome smo. Ahasverski zov da se krećemo, da negde drugde počinjemo ispočetka. U stvari, odlazak nekud drugo opisan kao način čovekove želje za obnavljanjem, gde se promena okoline doživljava kao neko podmlađivanje, nešto kao zmijin svlak, novo ispitivanje moći, energije i čula.
Rekli ste (negde, nekome, pročitala sam...) da se prva postavka više bavila totalom, a sada se, kako sam shvatila, akcenat stavlja na „krupni plan“. Zašto ta promena plana? Da li je razočaranje, taj bolni rez od idealizacije do realnosti, mogućno snažnije prikazati kroz sudbinu pojedinca?
– Da, sudbina kolektiva je zapravo najširi zajednički sadržalac koji pokriva mnoštvo različitih doživljaja koji se utapaju u taj opšti rezultat. U ovoj predstavi je svetlo izoštreno na licu pojedinca, na njegovim odlukama i dvojbama, na ranjivosti ogoljenih osećanja i na poreklu utopijske nade koja se pokazuje kao dobar pogonski impuls. Isto tako da se vidi sukob odbrane umaštane bezgrešnosti ideala i surovog prepoznavanja njegovih stvarnih kontura. To se plaća gubitkom sopstva.
Roman „Seobe“ je istorijski, psihološki, poetski, u njemu ima mnogo metaforičkog i simboličkog... Da li je sve te valere mogućno preneti na scenu? Ili: negde sam pročitala da je to roman u kojem dominiraju pejzaž, čovek i istorija. Šta dominira u vašem viđenju?
– Ne, Seobe nisu istorijski roman, već po svemu pripadaju evropskom, hamsunovskom ako hoćete, simbolizmu. Nije, naravno, moguće preneti sve te poetične nijanse, polutonove, nagoveštaje, razuđene prozne poeme, eruditska naslojavanja, govorne igre u prepletima arhaizama i vojnog žargona. Zato je bilo potrebno da priđemo bliže junacima Crnjanskog, da sledimo njihov način iščitavanja odnosa, događaja, ljudi, neposredne okoline i sveta. Mislim da je to jedna od mogućnosti da se ispriča ta, u svojoj jednostavnosti, veoma složena priča o utopijskom zanosu i neumitnosti buđenja i ne samo o tome.
Višestruko ste zastupljeni u repertoaru SNP-a u 150. godini njegovog postojanja. Kakav je osećaj?
– Kad se malo zamislim, to mi deluje čak malo opasno. Sreća, nemam kad dugo da razmišljam, stalno sam na probama i zato se dobro osećam u ovom pozorištu. Odličan ansambl, mislim da se sporazumevamo na pravi način. Naučila sam i da se krećem po zgradi bez Arijadninog konca, što doživljavam kao osvajanje uzajamnog poverenja između mene i ove kuće – lavirinta.
– Majstorski, u slojevitoj prozi, opevan utopijski, nomadski, nagon za daljinom, za nepoznatim mestom o kojem večno maštamo i uprkos svim razočarenjima o kojima znamo, tako nepopravivo verujemo da ono mora biti bolje od onoga u kome smo. Ahasverski zov da se krećemo, da negde drugde počinjemo ispočetka. U stvari, odlazak nekud drugo opisan kao način čovekove želje za obnavljanjem, gde se promena okoline doživljava kao neko podmlađivanje, nešto kao zmijin svlak, novo ispitivanje moći, energije i čula.
Rekli ste (negde, nekome, pročitala sam...) da se prva postavka više bavila totalom, a sada se, kako sam shvatila, akcenat stavlja na „krupni plan“. Zašto ta promena plana? Da li je razočaranje, taj bolni rez od idealizacije do realnosti, mogućno snažnije prikazati kroz sudbinu pojedinca?
– Da, sudbina kolektiva je zapravo najširi zajednički sadržalac koji pokriva mnoštvo različitih doživljaja koji se utapaju u taj opšti rezultat. U ovoj predstavi je svetlo izoštreno na licu pojedinca, na njegovim odlukama i dvojbama, na ranjivosti ogoljenih osećanja i na poreklu utopijske nade koja se pokazuje kao dobar pogonski impuls. Isto tako da se vidi sukob odbrane umaštane bezgrešnosti ideala i surovog prepoznavanja njegovih stvarnih kontura. To se plaća gubitkom sopstva.
Roman „Seobe“ je istorijski, psihološki, poetski, u njemu ima mnogo metaforičkog i simboličkog... Da li je sve te valere mogućno preneti na scenu? Ili: negde sam pročitala da je to roman u kojem dominiraju pejzaž, čovek i istorija. Šta dominira u vašem viđenju?
– Ne, Seobe nisu istorijski roman, već po svemu pripadaju evropskom, hamsunovskom ako hoćete, simbolizmu. Nije, naravno, moguće preneti sve te poetične nijanse, polutonove, nagoveštaje, razuđene prozne poeme, eruditska naslojavanja, govorne igre u prepletima arhaizama i vojnog žargona. Zato je bilo potrebno da priđemo bliže junacima Crnjanskog, da sledimo njihov način iščitavanja odnosa, događaja, ljudi, neposredne okoline i sveta. Mislim da je to jedna od mogućnosti da se ispriča ta, u svojoj jednostavnosti, veoma složena priča o utopijskom zanosu i neumitnosti buđenja i ne samo o tome.
Višestruko ste zastupljeni u repertoaru SNP-a u 150. godini njegovog postojanja. Kakav je osećaj?
– Kad se malo zamislim, to mi deluje čak malo opasno. Sreća, nemam kad dugo da razmišljam, stalno sam na probama i zato se dobro osećam u ovom pozorištu. Odličan ansambl, mislim da se sporazumevamo na pravi način. Naučila sam i da se krećem po zgradi bez Arijadninog konca, što doživljavam kao osvajanje uzajamnog poverenja između mene i ove kuće – lavirinta.
Darinka Nikolić
***
Crnjanski je napisao „Seobe“ nakon čitanja „Memoara“ Simeona Piščevića, rodom iz Šida, koji je kao trinaestogodišnji dečak učestvovao u pohodu na Francusku, postao austrijski oficir, da bi se potom preselio u Rusiju i, u vojnom činu napredovao do general-majora. Dok je Piščevićevo prikazivanje seoba krajnje subjektivno, bez šireg konteksta, Crnjanskog zanima pojedinac kao predstavnik razočaranog i uznemirenog naroda koji vojuje za tuđe interese, tražeći sreću, dom, identitet i vrteći se u „beskrajnom plavom krugu“ (nošen istorijskim zbivanjima koja diktiraju velike sile) u potrazi za „zvezdom“.
Vuk Isakovič je istorijska ličnost. Crnobarac, oberkapetan, koji je učestvovao u ratu Nemaca sa Turcima 1738. i zajedno sa bratom Trifunom komandovao katanima i hajducima koji su poharali Lešnicu. Posle tog rada on je major u Sremu, potpukovnik i pukovnik petrovaradinske pukovnije, ktitor manastira Šišatovac. Umro je u Mitrovici 1759, u 65. godini.
Crnjanski je napisao „Seobe“ nakon čitanja „Memoara“ Simeona Piščevića, rodom iz Šida, koji je kao trinaestogodišnji dečak učestvovao u pohodu na Francusku, postao austrijski oficir, da bi se potom preselio u Rusiju i, u vojnom činu napredovao do general-majora. Dok je Piščevićevo prikazivanje seoba krajnje subjektivno, bez šireg konteksta, Crnjanskog zanima pojedinac kao predstavnik razočaranog i uznemirenog naroda koji vojuje za tuđe interese, tražeći sreću, dom, identitet i vrteći se u „beskrajnom plavom krugu“ (nošen istorijskim zbivanjima koja diktiraju velike sile) u potrazi za „zvezdom“.
Vuk Isakovič je istorijska ličnost. Crnobarac, oberkapetan, koji je učestvovao u ratu Nemaca sa Turcima 1738. i zajedno sa bratom Trifunom komandovao katanima i hajducima koji su poharali Lešnicu. Posle tog rada on je major u Sremu, potpukovnik i pukovnik petrovaradinske pukovnije, ktitor manastira Šišatovac. Umro je u Mitrovici 1759, u 65. godini.
