English

Đuzepe Verdi
TRAVIJATA
opera u četiri čina

Libreto Frančesko Maria Pijave po romanu "Dama s kamelijama" Aleksandra Dime Sina Praizvedba Teatro la Fenice, Venecija, 6. marta 1853. Dirigent ALEKSANDAR KOJIĆ Režija MLADEN SABLJIĆ Obnova VOJA SOLDATOVIĆ Scenograf DORIJAN SOKOLIĆ / MILETA LESKOVAC Kostimograf RUŽICA NENADOVIĆ-SOKOLIĆ Dirigent hora VESNA KESIĆ-KRSMANOVIĆ Koreograf VLADIMIR LOGUNOV Repetitor baleta VESNA LAZIN / OLIVERA KOVAČEVIĆ-CRNJANSKI Obrada teksta za displej Ivan Svirčević Koncertmajstori Aleksandra Krčmar, Vladimir Ćuković Korepetitori Danijela Hodoba-Leš, Irina Mitrović, Gleb Gorbunov Inspicijenti Tanja Cvijić, Dejan Teodorović Šaptači Boženka Očovaj, Milana Cap-Ćujić

U L O G E Violeta Valeri Milica Stojadinović k.g. / Danijela Jovanović Flora, njena prijateljica Verica Pejić / Jelena Končar Anina, Violetina služavka Laura Pavlović / Jaroslava Benka-Vlček Alfred Žermon Saša Petrović / Saša Štulić Žorž Žermon, njegov otac Atila Mokuš / Vasa Stajkić Gaston Igor Ksionžik Baron Dufol Vladimir Zorjan / Branislav Vukasović Markiz D'Obinji Željko R. Andrić Dr Grenvil Goran Krneta Đuzepe, Violetin sluga Branislav Cvijić / Vladimir Stojković Florin sluga Jovan Pejić HOR, ORKESTAR I BALET SNP-a Solisti baleta Maja Grnja, David Gruoso Ansambl baleta Vesna Ilić, Vesna Ćuković, Maja Stanković, Jovana Lalić, Sonja Gavrilov

S A D R Ž A J

Prvi čin - U svom pariskom salonu, kurtizana Violeta Valeri, čuvena pariska kurtizana, pozdravlja goste na zabavi. Tu su Flora Bervoa, Markiz d'Obinji, njen ljubavnik Baron Dufol i Gaston koji dovodi njenog novog obožavaoca Alfreda Žermona. Ovaj mladić, koji joj se uvek divio iz daljine, pridružuje joj se u vinskoj pesmi. Orkestar se čuje iz susedne prostorije, i dok gosti kreću da igraju, Violeta oseti vrtoglavicu i odlazi u gostinjsku sobu da se povrati. Alfred koristi priliku da joj izrazi svoju ljubav. Ona ga u početku odbija i pravi šale na njegov račun, ali dirnuta njegovom iskrenošću pristaje da se ponovo sastane sa njim. Ovo čuje Baron Dufol i u znak protesta odlazi. Violeta na rastanku poklanja Alfredu jednu kameliju i kaže mu da može da je vidi tek kad ona uvene. Kada gosti odu, Violeta se suočava sa novim, savim nepoznatim osećanjem.

Drugi čin - Nekoliko meseci kasnije Alfred i Violeta žive u poljskoj kući blizu Pariza i čini se da su veoma zedovoljni. Ali, kada mu služavka Anina otkrije da je Violeta prodala svoj nakit kako bi mogla da plati izdržavanja kuće, Alfred odlazi u grad da reši problem. Njegov otac dolazi kod Violete kako bi otrgao sina iz njenog naručja. Iako impresioniran Violetinom otmenošću, on joj objašnjava da skandal koji ta veza izaziva ugrožava veridbu njegove kćerke. Violeta u početku tvrdi da ne može da napusti svoju ljubav, ali teška srca pristaje da žrtvuje svoju ljubav. Kad se Alfred vrati zatiče je kako piše pismo. Zbunjen je jer je saznao za očevu posetu. Violeta ga umiruje i odlazi, a sluga mu donosi njenu oproštajnu poruku. Otac se vraća i očajnog mladića teši pozivajući ga da se vrati u Provansu. Kad ugleda na stolu pozivnicu za Florin bal, Alfredo posumnja da ga je odbacila zbog drugog i odlučuje da se suoči sa njom.

Treći čin - Na svom balu te večeri, Flora od saznaje za njihov rastanak. Društvo je veselo, igraju i kockaju se. Tu je i Alfred, prepun gorkih komentara o ljubavi. Neobuzdano se kocka. Violeta stiže sa Baronom Dufolom, koji joj zabranjuje da razgovara sa mladićem. Svi odlaze na večeru, a Violeta, plašeći se Baronovog gneva, pokušava da Alfreda nagovori da ode. On to tumači kao priznanje da je zaljubljena u Barona. Slomljena, ona se pretvara da je to istina. Sad Alfredo doziva sve, optužujući svoju bivšu ljubav za izdaju i bacajući joj svoj kockarski dobitak pod noge. U tom trenutku stiže i njegov otac koji, kao i ostali gosti, osuđuje takvo ponašanje i primorava ga da napusti bal.

Četvrti čin - U Violetinoj spavaćoj sobi, šest meseci kasnije, doktor Grenvil saopštava Amini da njena gospodarica ima tuberkulozu i da joj nije preostalo još mnogo vremena. Violeta po ko zna koji put čita pismo Alfredovog oca koji joj saopštava da je mladić saznao istinu i da je pošao ka njoj da joj se izvini. Ali Violeta oseća da je već kasno. U Parizu je karneval i kada povorka prođe, Anina utrčava najavljujući Alfreda. Ljubavnici strastveno prave planove kako će zauvek napustiti Pariz. Violeta prikuplja poslednje atome snage i doživljava svoje poslednje trenutke u naručju svoje ljubavi. 

O  O P E R I

Tokom februara 1852., boraveći u Parizu, Verdi je imao prilike da, u teatru "Vodvilj", vidi dramu Dama s kamelijama, koju je prema sopstvenom romanu sačinio Dima Sin. Bio je više nego impresioniran. Već prvog januara sledeće godine, pisaće svom napuljskom prijatelju De Santisu: "Za Veneciju radim Damu s kamelijama, koja će, možda, imati naslov Travijata. Jedan savremeni sadržaj. Neko drugi možda ga ne bi radio zbog kostima, zbog vremena, i zbog hiljade drugih obzira, ja ga radim s punim zadovoljstvom"... Međutim, Verdijeva Travijata nije Dama s kamelijama A. Dime, iako od njega i potiče. Ona se od tog "temelja" - otisla, već i samim svojim naslovom - Travijata, dakle, ONA KOJA JE SKRENULA S PUTA
/.../ kao i sva dobra dela, i Travijata je mnogoznačna, ispunjena karakterima najraznovrsnijih i najoprečnijih pobuda i delovanja /.../ koja treba učiniti živim i delotvornim ako se želi biti njen (dostojan) tumač, ako se hoće biti savremen, što je njom Verdi i želeo i uspeo biti.
/.../ Travijata je - revolt. Protest. Ako to nije, ona ne može biti - sadašnjost. Naravno, naša! /.../ Ne treba, ili ne bi trebalo nikako smetnuti s uma jednu rečenicu koju je Verdi izrekao u pismu libretisti Pjaveu povodom rada na Magbetu: "Ako na možemo da napravimo jednu genijalnu stvar, nastojimo da ne napravimo jednu opštu stvar!" Te reči su bile njegov kredo, te reči su i – testament.

I Z V O D I  I Z  K R I T I K A

Travijata je bila prva premijera kojom je 16. novembra 1947. godine počeo rad obnovljene Opere i dosad se, uporno, održavala na našem repertoaru. Do danas ova opera nije igrana samo u četiri sezone.
Travijata je mnogo više od tužne priče o sudbini dame s kamelijama. Ona sadrži muzikom ispričanu sveopštu istinu o životu punom prepreka, nesporazuma i događaja koji uglavnom ne dolaze u pravo vreme - a upravo je to ono u čemu se svako od nas prepoznaje. Tokom višedecenijskog trajanja Travijate na našoj sceni, u ovoj roli su se oprobale mnoge novosadske i gostujuće umetnice, a pred kraj ove sezone, 25. maja 2002, dobili smo još jednu, novu Violetu - Danijelu Jovanović. Kao umetnica 21. veka, koja se formira u doba multimedijalnog prožimanja raznih žanrova i uticaja, ona je unela mnogo, sasvim svog, bliskog novim generacijama pozorišne publike. Na prvom mestu tu je moderno poimanje glume, prikazano kroz pažljivo izrađene nove detalje, oslobođene uobičajenih operskih manira i izveštačenosti. U vokalnom pogledu, kao najveći kvalitet ističemo osećajnost u nijansiranju fraza, svežinu i lakoću koloratura. Glasovna transformacija od lepršave virtuozne velike arije u prvom činu do lirskih i dramatičnih momenata drugog i četvrtog čina bila je uspešna - a upravo to je za mnoge soprane najveće iskušenje. Ukratko, to je kreacija koja neodoljivo pleni životnošću i šarmom. U ovoj predstavi se prvi put pojavila čitava ekipa mladih operskih solista, poteklih većinom iz klase naše primadone Vere Kovač Vitkai. Pre svih, Saša Petrović, kao Alfred, ostvario je svoju do sada najzahtevniju ulogu, potvrđujući da je solista na koga se može ozbiljno računati. Svetla i meka boja njegovog tenora deluje prijatno i pokretljivo, a srčanost i muzikalnost njegovi su aduti kojima će razviti svoje pevačke mogućnosti.
U ulozi Flore nastupila je Željka Zdjelar studentkinja druge godine pevanja, privukavši pažnju na sebe dobro postavljenim glasom i spontanošću kretanja na sceni. Manje uloge Anine i d'Obinija primereno su tumačili studenti završne godine Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu - sopran Senka Soldatović i bariton Predrag Milanović. Posebno prijatno iznenađenje za nas bio je nastup baritona Saše Kovačića, koji je - iako već godinama uspešan solista - tek sad dobio prvu priliku da peva partiju Žorža Žermona. Njegov topao, tehnički siguran i elastičan glas, kao i odgovarajuće scensko držanje, koje je pomno pratilo psihološki preobražaj lika, rezultirali su profesionalnom i nadahnutom kreacijom na koju publika mora da reaguje. Za uspešan nastup svih mladih protagonista, velikim delom je zaslužan dirigent Jon Janku, koji ih je strpljivo upućivao u tajne živog scenskog nastupa. Bilo je uživanje pratiti ovu živu i lepu predstavu koja je zračila energijom nove generacije i posmatrati prepuni auditorijum koji zdušno bodri izvođače. Treba li veće potvrde da scenska umetnost traži nova lica i nova tumačenja, koja će izazvati pozitivan konkurentski duh?